Kako preboleti gubitak voljene osobe

Jedna stara nemačka poslovica kaže da ljubavne rane može izlečiti samo onaj koji ih je zadao. Marsel Prust je verovao da se patnje možemo rešiti samo ako je u potpunosti proživimo. Istraživanja su pokazala da je tvrdnja francuskog književnika najbolji put do potpunog isceljenja od emotivnog bola

Koliko ste puta slušali, čitali knjigu ili gledali film o tome šta proživljava neko ko je izgubio voljenu osobu?
Ako ste i doživeli neželjeni prekid veze ili razvod braka, sigurno vam je bilo potrebno mnogo vremena da se pomirite sa stvarnošću i oporavite od dubokog i dugotrajnog emotivnog bola koji se teško zaboravlja. Ali, ako mislite da niste ništa mogli da učinite i da je vreme uradilo svoje, možda još niste preboleli voljenu osobu.
Prema istraživanjima, emotivna patnja često je mnogo teža i destruktivnija od fizičke. Povredu, zubobolju ili prehladu izlečićete u relativno kratkom razdoblju uz lekarsku pomoć. Mirovanje, nekoliko tableta, i opet ste kao novi.
Međutim, kako se leči emotivna bol? Vreme u tom slučaju ne pomaže koliko se verovalo. Nedavno objavljena američka studija pokazala je da vreme leči uspomene na fizičku bol! Ali ljudi, bez obzira na godine, emotivnu bol nikada ne zaboravljaju, ona je mnogo intenzivnija i dugotrajnija od fizičke i ima jedinstvenu sposobnost da opustoši osobu, nezavisno od inteligencije, iskustva, hrabrosti pojedinca... Emotivna bol ima privilegiju među mislima i snagu da ih sve potisne u drugi plan, smanji nivo koncentracije i fizički iscrpi organizam do stanja nemoći. Nemojte se ljutiti na sebe ako ste u takvom stanju, ono nema veze ni sa inteligencijom, ni sa sposobnošću nošenja sa problemima.

Srećan završetak

Emotivna bol izjednačava ljude. Nije bitno ko ste bili pre, ona vas pretvara u tužnu i praznu osobu. Preboleti gubitak voljene osobe bez prolaska kroz takvo stanje skoro je nemoguće.
Ipak, nije sve tako crno. Svi koji su voleli i doživeli ljubavni krah znaju da čovek ima sposobnost da se iščupa iz svakog, pa i najdubljeg ponora.
Američki stručnjaci sa Univerziteta „Džon Hopkins“ u Baltimoru dokazali su da emotivna trauma kao što je gubitak voljene osobe može da izazove srčani udar, odnosno stresnu kardiomiopatiju koja se još naziva i „sindrom slomljenog srca“. U situacijama intenzivnog emotivnog bola luče se velike količine adrenalina i hormona stresa, pa srce postaje „predozirano“. Događa se toksična reakcija koja na trenutak zaustavlja srce, odnosno ono zbog preplavljenosti hormonima nije u stanju više da kuca. Iako su simptomi slični kao i kod srčanog udara (jaka bol u grudima, teškoće u disanju, oslabljena mogućnost srca da pumpa krv), nakon prestanka rada srca izazvanog stresom ono se u potpunosti samostalno oporavlja i nastavlja normalno da radi. Uzrok klasičnog srčanog udara redovno su začepljenja krvnih sudova zbog kojeg slabi srčani mišić.

Vreme ne leči rane

Retke su, i srećne, osobe koje mogu da kažu da im niko nije slomio srce. Većina će se ipak sa grčem u želucu setiti nekoga iz prošlosti ko ih je ranio. Te rane ostaju kao večno sećanje na neostvarena očekivanja i život koji ste mogli da imate.
Redovni saputnici slomljenog srca su bezvoljnost i melanholija, suze i mučenje srećnim uspomenama koje, kao da znaju, svakom novom prizvanom slikom u mislima teraju osobu sve bliže dnu. Ne postoji čarobni sirup koji će vas uz „dve kašike četiri puta dnevno“ za nedelju dana postaviti na noge. Slomljeno srce traži mnogo vremena i truda da bi ponovo počelo srećno i zdravo da kuca. „Vreme leči sve rane“ u ovom slučaju ne pali. A s tim se slaže i jedan od najuglednijih britanskih psihoterapeuta i stručnjaka za samopomoć i lični razvoj Gejl Lindenfild. Ona je na temelju svojih i iskustava pacijenata pre nekoliko godina objavila knjigu na 136 stranica „Prečice do oporavka slomljenog srca“. Autorka ove i još šest knjiga koje su prevedene na 33 jezika stekla je poštovanje i kredibilitet jer je otvoreno progovorila o svojim traumama i bolu. Veći deo detinjstva provela je u dečjim domovima, kao 20-godišnjakinja patila je od ozbiljne depresije, a u tridesetima je morala da preboli razvod braka. Uz sve to, doživela je i tragediju u kojoj je izgubila 19-godišnju ćerku. Gejl Lindenfild je nakon više od dvadeset godina eksperimentisanja i proučavanja puteva koje su njeni pacijenti, a i ona, isprobali, odlučna u jednom: „Ne prepuštajte se vremenu, izlečite se sami!“
Godine rada sažela je u delo koje nudi put do oporavka od emotivnog bola u tri etape: pripremanje, isceljivanje i kretanje dalje. Svaku etapu prati i niz konkretnih akcija koje će vam pomoći da svoje srce ponovo vratite u funkciju.

PRIPREMANJE

Bez dobre podloge, odnosno dobro obavljene prve faze u kojoj sebe pripremate za suočavanje sa istinom, isceljivanje u drugoj nema smisla. Iako vam se možda ti koraci čine nebitnim, istina je da za suočavanje i nošenje sa svojim bolom morate da budete jaki i spremni na isrcpljujuće emocije. One bi mogle da cas unište ako krenete nespremni. Upravo da biste to izbegli, Lindenfild prvo sugeriše negiranje. Neko vreme nakon gubitka imate pravo da živite u negiranju, potiskujući nesrećne događaje i emocije. To je normalna ljudska reakcija. Nakon šoka, nespremno da se nosi sa bolom, telo se automatski prebacuje na „krizni način rada“ koji osobi omogućava da se ponaša kao da se ništa nije dogodilo. Prepustite mu se, dajte sebi vremena za prihvatanje onoga što se dogodilo

Stanite na noge

Zaokupite se nekom aktivnošću ili poslom, pridržavajte se svakodnevnih rituala, družite se... Nemojte odmah da uništavate dokaze života sa partnerom koji se završio propalom vezom. Dakle, neka cepanje zajedničkih fotografija i uništavanje njegovih poklona pričeka... Uverićete se posle da takvo ponašanje pomaže u osvešćivanju bolne situacije na polagan i bezbolniji način. Mnogi se, kako ne bi morali da se suoče sa bolom, zakopaju u posao. I to u početku može da pomogne, ali negiranje ne sme da postane uobičajeni način življenja! U ovoj fazi pokušajte da pronađete vreme za negu tela, uma i duha. Ovaj korak ima funkciju da vas postavi na noge kako biste u punoj snazi mogli da se suočite sa bolom.

Tri važna popisa

Pogrešićete ako zbog navale tuge počnete da preskačete obroke i zanemarujete navike koje vas raduju. Pre spavanja uronite u mirisnu, penušavu kupku! Pobrinite se i da u svom okruženju uvek imate barem jednu vazu sa svežim cve­ćem. Za ublažavanje napetosti praktikujte lagane vežbe, jogu ili meditaciju. I posljednji korak pre isceljivanja jeste preispitivanje svih posledica odlaska drage osobe. Nekima se popravi, a ne­kima pogorša finansijska situacija; neki odjednom imaju previše, drugi premalo vremena... Radi osećanja sigurnosti, napišite: 1. popis stvari koje želite da učinite u sledećih 12 meseci (npr. kupiti automobil, preurediti stan, promeniti posao); 2. popis ciljeva za sledećih šest meseci (npr. iskoristiti godišnji odmor, promeniti frizuru, upisati se na kurs joge) i 3. popis ciljeva za idući mesec (npr. nazvati advokata, očistiti orman, provesti vikend na moru...). Saznanje da imate planove i ciljeve biće vam velika potpora u stanju nesigurnosti i emotivnog bola.

ISCELJIVANJE

Sada je vreme da se potpuno prepustite svom bolu. Dosad je trebalo da ste skupili snagu, mentalnu i fizičku, da se s njom nosite. Slobodno pustite da svira „vaša pesma“ i otvorite kutiju sa fotografijama na kojima se smeše nekad srećna lica, dramatizujte koliko je potrebno, vaša osećanja smeju da budu iracionalna i preterana. Ako imate nekog ko će vas samo slušati, bez deljenja saveta i zbijanja šala, isplačite mu se na ramenu. Sada je vreme za izbacivanje emocija.
Tek nakon što ste rekli (i isplakali) šta ste imali, vreme je za tešenje. Prepustite se milovanju, uzimajte od drugih koliko vam odgovara i nemojte da se osećate loše zbog toga. Možda mislite da vam nije potrebno da vas teše ili vam je neprijatno u toj ulozi, ali je svakom potrebna uteha i zagrljaj. Nema u tome ničeg ponižavajućeg.
Utehom ćete dobiti potrebnu dozu ljubavi i pažnje, a to će vam pomoći da nastavite. U sledećem koraku trebalo bi da pronađete prednosti toga što niste u vezi. Možda je to potpuno posedovanje daljinskog upravljača ili slobodna nedelja bez odlaska njegovim roditeljima, vikend bez peglanja košulja ili kuhinjski sto bez prljavog posuđa. Sad možete da radite ono što ste oduvek hteli, ali niste zbog partnera, na primer da odete na selo, wellness vikend sa prijateljicama ili promenite boju kose, frizuru...

Oporavak i mudrost

Svake nedelje priuštite sebi neku sitnicu, bio to buket cveća ili manikir. Glavno je da vas to čini srećnom. Tako radite na jačanju samopouzdanja i ponovo izgrađujete slomljenu ličnost – nezavisnu i novu. Iako ste možda još uvek tužni, sada bi već trebalo da ste na putu prema pozitivnom razmišljanju i da ste spremni da izvršavate svakodnevne obaveze.
Ali, tokom ovog procesa isceljivanja morate da učinite još nešto: da sagledate svoj gubitak u širem kontekstu.
Razgovarajući sa drugima koji su imali slomljeno srce, ali su se i oporavili, shvatićete da vam je do tog trenutka pričanje i analiziranje gubitka oduzimalo više vremena i energije nego što to zaslužuje. „Konačni cilj je da postanete svesni koliko ste mudrosti stekli zahvaljujući tome što ste voleli i bili voljeni, iako ste naposletku završili nesrećno, sa slomljenim srcem“, navodi Lindenfild. Godine sreće i meseci tuge neprocenjivo su iskustvo koje vas je obogatilo.

KRENITE DALJE

Stigao je trenutak za suočavanje sa samoćom. To osećanje ne mora biti vezano uz gubitak i bol. Povežite ga sa osećanjem ispunjenosti, sreće i zadovoljstva. Priuštite sebi bar dva prijatna doživljaja samoće nedeljno. Smatrajte to za kvalitetno provedeno vreme sa samom sobom. Uživajte gledajući omiljenu seriju, brčkajući se u kupki, čitajući knjige, pekući kolače... Zbog prijatnih doživljaja samoće manje ćete je se bojati.

Da li želite da pobedite?

U život uključite i terapiju zabavom. Istraživanja su dokazala da zabavne aktivnosti dobro deluju na zdravlje i da smeh poništava efekte fizičkog stresa, a endorfini koje proizvodi jačaju imunitet. Smeh i zabava pomoći će vam da ostanete pozitivni, a da nedaće ostavite iza sebe. Prestanite da izbegavate prijatelje koji su u vezi ili braku, upijajte tu ljubav koja je u vazduhu i dopustite sebi da opet verujete u nju. Možda ste odlučili da neko vreme provedete sami, i to je u redu, ali nemojte to da činite iz straha. Ako se bojite da opet ne budete povređeni i ostavljeni, a znate da vam niko ne garantuje srećan kraj, moraćete da se kockate ako želite da pobedite i budete srećni

Suprugova prevara dovela me je do nove, snažnije odluke

Sasvim slučajno, što zbog suprugove nepažnje, što zbog svoje intuicije, otkrila sam da naša 16-godišnja ćerka Ivana i ja nismo jedine žene u njegovom životu. Ispalo je da sve, osim krova nad glavom, delimo sa još jednom osobom - njegovom ljubavnicom.
Mislila sam da me ljubavno-bračne neprilike neće slomiti. Bila sam u zabludi! Neko vreme sam se kolebala da li da suprugu sve nemilosrdo saspem u lice, izbacim ga iz stana i objasnim Ivani kakvi su muškarci. Analizirala sam svoje ponašanje, naš seksualni život, tražila sam razloge... Umesto odgovora, iz dana u dan rasla je moja bol. Bila sam slomljena. Osećala sam prazninu i nemoć, poniženje i paniku...

Bol koja se pretvorila u snagu

Svaka pomisao da drugoj izjavljuje ljubav, obasipa je nežnošću, najmanjom pažnjom i dodirima, rezultirala je povraćanjem i nekontrolisanim plačem.
Jedne noći, dok je svako na svojoj strani kreveta pokušavao da utone u san, shvatila sam da krevet ne delim samo sa lažovom i njegovim tajnama, već i sa svojom potrebom za osvetom. Pomisao da mogu da mu vratim istom merom smirila me. Gnusna pomisao da bih mogla besramno da se predam njegovom najboljem prijatelju (M.), koji je verovatno i znao za njegove preljube, ispunila me mirom. Sutradan sam se namerno našla ispred teretane kad je M. završio sa treningom. Pozvao me je na piće u obližnji kafić. Odjednom smo razgovarali o ženskoj potrebi za lepim rečima i muškom rukom. A onda sam poput kokete izjavila kako su te moje potrebe već dugo nezadovoljene... Iste večeri M. mi je poslao zanimljivu ponudu SMS-om. Bila sam ispunjena srećom i snagom. Dok smo se suprug i ja spremali za spavanje, zamišljeno skidajući šminku naglas sam izgovorila da je teže biti veran nego neveran. Istu noć otkrila sam mu da je bol prouzrokovana njegovom neverom u meni napokon izrasla u snagu i želju da spavam, barem neko vreme, sama u krevetu – ali zauvek bez njega pod svojim krovom.

Ponovo srećna, Subotica

Jedna velika sudbonosna ljubav koja je mirisala na proleće

U braku sam već dvanaest godina. Imamo dvoje dece, rešeno stambeno pitanje, dobre plate, vikendicu na moru, mnogo zdravlja i ponekad premalo živaca za stresnu svakodnevicu. U retkim trenucima samoće, kad deca sa dedom šetaju gradom, a suprug radi, često i rado putujem u svoju prošlost. Uz šoljicu crne kafe, otvorenih očiju vraćam se svojoj nepreboljenoj ljubavi, danas ocu dvoje dece i nečijem suprugu.

Kad iskrena ljubav preraste u ćutanje

Sašu sam upoznala na kraju svog fakultetskog obrazovanja, jedne aprilske noći koja je obećavala samo dosadu i kišu. Nikada, ni pre ni posle, nisam doživela obostranu ljubav na prvi pogled. Naša je ljubav trajala, bila je iskrena i sudbonosna. Dok se, iz nikad razjašnjenih razloga, u našu priču nije uplela jedna ljubomorna žena, dugogodišnja devojka njegovog najboljeg prijatelja. Ostala sam bez svega, jer mi je on tada (i dugo godina nakon toga) bio sve. Mesecima sam tugovala, izmišljala razloge za naš susret, tražila objašnjenja i molila za ljubav.

Bez smisla, snova i ljubavi...

Kad sam nakon dugo vremena samoj sebi priznala da Saša više nikad neće biti moj, počela sam njegove zelene oči da tražim na licima drugih muškarca. Tada se (ne znajući to), u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu pojavio moj sadašnji suprug. Grlila sam ga i ljubila maštajući da je uz mene čovek kome sam (možda i nekad) bila suđena.
Kad sam saznala da je Saša postao otac, bezvoljno sam se prepustila onome što nisam planirala i o čemu nisam ni sanjala. Udala sam se za čoveka sa Sašinim očima koga sam volela jer je on voleo mene.
Danas, tek nakon više od deset godina, vidim da moj suprug ima najlepše oči na svetu - i da one nisu zelene!

J. R. (38), Niš

Tekst: Maja Šimunjak i Martina Mamić