Čuvaj to blago zvano prijatelji
Veličina slova:
Srećan je onaj koji u životu ima jednog prijatelja. I zato to bogatstvo treba čuvati. A da li vam je neko pravi prijatelj, narodna izreka kaže, saznaćete kad on postane slavan i bogat...
Koliko puta svako od nas želi sagovornika za priču, rame za plakanje, želi da podeli radost, tugu, tišinu. I zna se ko mu je tada potreban – prijatelj. A koliko ih imamo? Po kom kriterijumu biramo prijatelje? Kako nam to neko postane prijatelj, a neko ne? Kako ih čuvamo? I šta ako prijatelj izneveri, izda prijateljstvo? Mnogo pitanja i čini se malo odgovora. Kroz vekove su se mnogi filozofi, analitičari, psiholozi, bavili tematikom prijateljstva.
Lako ruši, teško gradi
Neko je davno napisao da ćeš saznati da li ti je prijatelj pravi ako on postane slavan i bogat. Ako se i tada ništa ne promeni u vašem odnosu, onda budite sigurni da ga imate za ceo život i da tamo neki položaj ili pozamašan tekući račun ne mogu nauditi vašem prijateljstvu. Ako se i desi da vaš prijatelj ode, da zaboravi na vas, znam da ćete biti povređeni, ali jedno morate znati i na jedno biti ponosni – budite srećni jer vi ste do kraja ostali prijatelj, dali i poklonili ono najvrednije i najplemenitije iz sebe. A to mogu samo veliki... I ako ponovo zakuca na vaša vrata ili okrene vaš broj telefona, nemojte mu zameriti, još ga manje osuđivati. Svi mi grešimo, a živimo i da bi te greške ispravljali. Ako u njegovoj priči nađete i trunku iskrenosti i opravdanja za njegove postupke, dajte mu drugu šansu, jer sve se lako ruši, a teško, dosta teško gradi...
Biću ti prijatelj
Dok pišem ove redove, ne mogu a da vam ne ispričam jednu priču. Znam da život nosi mnogo toga, i predviđenih i nepredviđenih situacija, ali jednog svog prijatelja neću moći nikada da zaboravim. Hvala bogu, živ je i zdrav i ima sve (bar on tako misli), sve osim prijatelja. Dok smo to bili, bilo je nekako lakše, jednostavnije. Jurili se poslovi, karijera, pomagali smo jedno drugom. Pomagali u onom moralnom smislu, jer kako se ono kaže, kada jedno padne, ono drugo je tu da mu pomogne da ustane. Nisu se poklanjali kule i gradovi u materijalnom smislu, ali u onom duhovnom uzimalo se i davalo suvo zlato. I sada me neka radost prožme kada se setim koliko mi je zadovoljstvo pričinjavalo kada mu uplatim dopunu za mobilni telefon. Sitnica koja je mnogo značila i meni i njemu. Radost davanja, reklo bi se od onog što se imalo. Sve ono najteže prošlo se sa mukom, ali prošlo se zajedno. A onda je nešto počelo da se menja. Osećalo se to u vazduhu, mada ničeg još konkretnog nije bilo. Sve smo teže razgovarali, nekako, stvarao se zid. I postadosmo stranci. A onda je njegov telefon zaćutao. Postao nedostupan. Tako dan, tako dva. Potraja nedelju dana. A onda, onako uz jutarnju kafu otrežnjenje. Moj prijatelj, moj saputnik i sapatnik po ovim trnovitim životnim stazama postao je čovek od funkije, promenio broj telefona, valjda naivno verujući da će tako pobeći od onih koji su ga znali u drugom, običnijem, meni lepšem izdanju i samo za jedan dan zaboravio svoju prošlost i svoje prijatelje. Prestao je da se javlja. Jednog dana stigla je i poruka. Njegov novi broj telefona. Nije imao hrabrosti da pozove. A i ruku na srce, šta bi rekao? Na novom radnom mestu imao je očito sve, samo ne ono što ne može novcem da se kupi. Nije imao ko da mu pošalje poruku i da ga pita da li je dobro, da li se naspavao, i hoće li imati dovoljno za autobusku kartu da dođe da bismo popili kafu. A ja i dalje čuvam omot od čokolade koju sam dobila od njega a koja me seća na jedno veče kada sam bila bolesna i kada je prevalilo kilometre i kilometre da bi koji minut bio kraj mog uzglavlja. I srećna sam baš zbog tog omota. On je svoj omot pocepao, kao i prijateljstvo, ali ja ne zaboravljam čokoladu. I nisam ljuta što je on zaboravio prijatelja. Srećna sam što ja nisam. A Meša Selimović je to ovako rekao: „Ne mogu da mu kažem - budi mi prijatelj, ali mogu da kažem - biću ti prijatelj.“
Naučimo da razgovaramo
Prve prijetalje stičemo u detinjstvu, obdaništu, komšiluku još dok smo mali. Nekako u tom periodu i „kupimo“ model prijateljstva koji ćemo imati do kraja života. Nažalost, samo nekolicina od njih ostaje sa nama u nekim kasnijim periodima. Verovatno smo u tom periodu još dovoljno nezreli da shvatimo šta znači imati prijatelja, koliko nam je sve to potrebno, ali i tada znamo da odaberemo koga hoćemo a koga nećemo. Kada krenemo u školu, polako, opet po nekom svom modelu i kriterijumu biramo one sa kojima ćemo biti bliski i koje ćemo nazvati ovim vrednim epitetom „prijatelj“. I čini se, baš u tim godinama stižu i ona prva razočaranja u one kojima smo mnogo verovali. Setite se ko vas je prvi izdao kod roditelja zbog toga što ste povukli dim od cigarete ili zato što ste do jutra ostali na nekoj žurci. Obično to budu oni najbliži nama. Onda se mi ljutimo, prestajemo da kontaktiramo sa njima, katkad i vređamo ili smišljamo sitne pakosti onima koje smo voleli. Sve je to nekako u ljudskoj prirodi, ali zar nije bolje da već tada, u tom uzrastu naučimo da razgovaramo, da ne kidamo tek tako sve one čvrste veze.
Imam jednog i po prijatelja
Kriterijumi za prijateljstvo dolaze iz srca, manje iz razuma, jer kako objasniti da vam je neko postao blizak i nazvao se prijateljem, a opet neko drugi nije. Naravno, prevladalo je srce, a ono, složićete se, odlučuje bez nekih posebnih kriterijuma. Kada dođemo u neke kasnije godine prijatelji se polako kristališu. Gomilaju se i životni problemi, nekad veći, nekad manji, ali sve to možemo podeliti samo sa malim brojem ljudi. Dok prelistavate svoj telefonski imenik u mobilnom telefonu pokušajte da izdvojite one koje možete pozvati u bilo koje doba dana i noći i reći im da ste u nevolji, da vam treba slušalac, ili da ste srećno zaljubljeni pa tu sreću želite da podelite baš tog trenutka. Imenik pozamašan kod svakoga od nas, ali broj onih kojima sve tuge i žalosti možete reći, vrlo je mali. Jedan, ili nijedan. Ako možete jednog da izvojite biće dobro i budite uvereni da ste bogati. Jedan naš poznati glumac je ovako rekao:
- Imam prijatelje za kafanu, za kuću i roštilj, ali imam i one koji su mi najvredniji i koji su mi u srcu u svakom trenutku pa ma gde bili i šta radili. Bili su sa mnom kada su se drugi mene stideli zbog mojih poroka i mana, pomogli mi da stanem na noge kada je sve oko mene bilo pusto ognjište i zato imaju tu čast da se nazovu mojim prijateljima. I nemojte misliti da ih je mnogo na broju. To je jedan i po čovek, ali za jedan život to je dovoljno. Samo njih ne smem nikada u životu povrediti i uvrediti. Oni su meni pomogli kada je bilo potrebno. I sada, kada je to ružno u mom životu prošlo, svaku predstavu koju odigram posvećujem njima. Oni su zaslužni što sam tu.
I kad se uzima i kad se daje
Prijatelji su nam potrebni i kada smo na dnu i kada smo na vrhu. Kada smo na donjoj lestvici oni nam pomažu da ne potonemo skroz, a kada smo na vrhu tu su da naš uspeh podele sa nama. I nikada, baš nikada ne smemo zaboraviti one koji su nam bili prijatelji kada smo se nalazili na toj donjoj lestvici. Ako su mogli da shvate, prihvate i gledaju svu našu nevolju, i spoznaju sve mane koje im nisu smetale, budimo sigurni da će im puno srce biti i kada krenemo ka vrhu. Niko, baš niko se ne može obradovati našem uspehu kao pravi prijatelj. Ono što moramo da znamo jeste i to da i mi moramo naučiti da budemo pravi prijatelji, sa isto volje i strpljenja naći se onima koji su se našli i nama u dobru i zlu. Prijateljstvo nije samo uzimanje, već i davanje onog najlepšeg što imamo u sebi. Ako smo spremni da dajemo sebe onako od srca, bez imalo zadrške, onda budimo sigurni da u tom drugom čoveku vidimo prijatelja. Tek kada to učinimo znaćemo da je neko prijateljstvo pravo, da će da traje...
Kad su i mane vrline
Kako prepoznati pravog prijatelja? Kako zapravo neko postaje prijatelj? Ako se malo zamislimo nad ovim pitanjima shvatićemo da sve obično počinje slučajnim poznanstvima, pa onda situacije odrede koje će mesto zauzeti neko u našem životu. Priznaćete, svako od nas poznaje dosta dobrih, plemenitih, osećajnih ljudi, ali njihov status nije prijatelj, već poznanik. Ako vam neko kaže da ima deset prijatelja, recite mu slobodno da je to nemoguće. Naravno, ponekad nam se učini da je svih deset zaslužilo da se tako zovu, ali zapitajmo se da li je baš tako? Dovoljan je i taj jedan. Narod kaže: jedan, ali vredan. Svom prijatelju nikada nemojte zameriti mane, jer imamo ih svi mi, a zapravo suština prijateljstva i leži u tome da nekoga volimo, jer prijateljstvo je posebna ljubav, baš zato što znamo njegove i mane i vrline. I setimo se da oni koji nas površno poznaju najverovatnije nikada neće saznati tu našu lošu stranu ličnosti, ali kada je prijatelj u pitanju nema razloga da imamo takvu vrstu zadrške. Samo ako nas dobro poznaje, tako će nas i razumeti i pomoći nam.
To je za ceo život
Jedan moj prijatelj, opet pokušavajući svom prijatelju da objasni da između nas nema ljubavi muškarca i žene, ovako mu je rekao: „Nju nikada nisam gledao kao ženu.“ Da je to rekao bilo ko drugi verovatno bi moja ženska sujeta bila povređena, ali ovako sam bila ponosna što me je sve ove godine druženja i bliskosti gledao kao prijatelja, kao dragocenost. Često čujemo onu priču da muškarac i žena nikada ne mogu biti samo prijatelji, ali mnogi primeri potvrđuju da nije tako. Pitanje je zapravo u jednom odnosu šta više prevagne, da li prijateljska ili ona druga ljubav.
- Svi moji prijatelji u životu bile su žene. One su razumele sve moje probleme, strahove, ljubavne jade. Ostavljenog muškarca niko ne može razumeti kao žena. Prijatelj muškarac bi rekao: „Hajdemo u kafanu, nije kraj sveta, naći ćemo odmah drugu.“ A žena prijatelj to nekako osećajnije shvata, razume – kaže jedan naš pisac.
I žene češće za prijatelja biraju muškarca. Dobro, naravno kroz život se uvek nađe i neka dobra prijateljica s kojom se dosta toga podeli, ali ako muškarac i žena prevaziđu i uzdignu se iznad situacije zaljubljenosti, to je onda prijateljstvo koje ih povezuje za ceo život.
Oprosti, jer svi grešimo
Veliko razočaranje nastaje kada nas prijatelji iznevere. Zašto? Kako? Čime smo to zaslužili? Mnogo pitanja, malo odgovora. Vremenom shvatite da je vaš „bivši“ prijatelj pokušao da bude ono što nije i na tom putu je posrnuo. Vi iznervirani, ljuti, on pao u vašim očima jer je svoju samoživost stavio ispred onoga što je godinama sticao. Žao i vama i njemu, ali čini se povratka nema. Vi se ne usuđujete da pružite ruku prijateljstva, jer polazite od toga da ako je jednom izneverio, izneveriće i drugi put. Sa druge strane, sramota je preplavila vašeg prijatelja toliko da se ustručava da vam se javi. Ako i uspe da okrene vaš broj telefona, razgovor će verovatno biti mučan, težak za oboje. Obično se sve pretvori u monolog one „posrnule“ strane, kukanje, i bezlično pravdanje. Da je pre svega rekao da mu je teško, da ima problem sigurno da ni jednog trenutka ne bi oklevali, već bi krenuli u rešavanje istog. Baš kao da je vaša muka. Sada će to ići malo teže. Veze pokidane, poverenje izgubljeno. Ipak...?
Pokušajmo da se držimo one stare narodne, da nismo bogovi, da svi grešimo, ali da treba i da praštamo. Zato, ako i dođete u situaciju da vas prijatelj izneveri, dozvolite mu i da se iskupi za nepravdu koju vam je naneo. Ići će to verovatno teško, ali dajmo jedni drugima šansu, ili što bi deca rekla - pravo na popravni ispit. Biće lakše i njemu i vama. Zbog svega svako nosi svoj teret na duši. Vi što ste povređeni, a prijatelj što ne može da se vrati na staro. Ipak, hajde da pokušamo. I opet kako zapisa Meša Selimović: „Prijateljstvo se ne bira, ono biva ko zna zbog čega. A ništa ja nisam poklonio tebi, već sebi.“
»
«
Dodaj:
Pošalji prijatelju
Verzija za štampu
Samo tekst
Rss
Pošaljite komentar