Zaljubljena u ručni rad

Hobi koji je zavolela još kao devojčica, studentkinji španskog jezika Jovani Aleksić predstavlja najbolji način da se relaksira i odmori od fakulteta

Mali stolnjak, pomalo nevešto urađen (što mu daje dozu simpatičnosti) Jovana Aleksić čuva u jednoj od fioka u ormanu u porodičnoj kući na Petlovom brdu, gde živi sa majkom i sestrom. Napravila ga je pre 15 godina (kada je bila prvi razred osnovne škole) uz pomoć bake Marije od koje je naučila osnovne tehnike ovog zanata.
Vezenjem i heklanjem iz hobija ova dvadesetdvogodišnjakinja bavi se samo kad ima slobodnog vremena, što je najčešće preko leta i tokom zime. Priča nam da joj je to, osim igranja narodnih igara, predstavlja najbolji odmor od učenja i spremanja ispita na Filološkom fakultetu na kojem studira (treća je godina, smer španski jezik i hispanske književnosti).
- Bakina osnovna zanimacija bilo je heklanje, a znala je dobro da plete i da veze. Meni se sve to još kao devojčici učinilo zanimljivim, ali najviše pažnje mi je privuklo vezenje, jer mi se činilo da bih u tome najbolje mogla da iskažem kreativnost. Sama sam na platnu crtala motive koje sam želela, a potom ih vezla. Sa bakom sam vezla svake subote, jer sam tada imala najviše vremena, kao i na raspustu. Počela sam sa heklanjem jednostavnijih miljea, ali me je ubrzo zainteresovalo i pletenje. U međuvremenu počela sam da igram folklor, pa sam i turnejama, kada je to bilo neophodno, imala prilike da po nešto uradim kada je reč o ovom mom hobiju. Veoma je kreativan jer sama mogu da nacrtam koncem koju god šaru poželim i da je kasnije izvezem – rekla nam je ova talentovana Beograđanka.
Jovana poslednjih pet i po godina amaterski igra u beogradskom Kulturno umetničkom društvu «Dimitrije Koturović» iz Rakovice. Često pomaže kolegama iz ansambla tako što im zašije ili prepravi neke delove nošnje. Posebno pamti putovanje na turneju u Marsej gde su učestvovali na međunarodnom festivalu kada je Andriji Karaklajiću, umetničkom direktoru KUD «Koturović» (i solisti nacionalnog ansambla «Kolo») hitno bila potrebna pomoć oko vezenja cvetnih detalja na muškim i ženskim čarapama.
- Sećam se da sam tada sama morala u autobusu da vezem i došivam. Andrija je doneo dosta pari čarapa na kojima je trebalo, u kratkom vremenskom periodu, da izvezemo cvetove. U međuvremenu, pridružila mi se drugarica Nevena, pa smo zajedno na putu do Francuske završile taj posao. Uvek sam tu kad prijateljima iz ansambla u kojem igram zatreba pomoć oko nošnji. Osim što sam vezla šare na čarapama, vremenom sam naučila da ponešto popravim i na keceljama.
Najčešće je vezla cvetne, šarene motive (uglavnom crvene cvetove na muškim i ženskim čarapama), a radila je i vez na haljinama. Od opreme koristi nekoliko igala, tanji i deblji konac u dvadesetak boja, makaze i još neke sitnice.
- Dosta sam naučila od mamine prijateljice i koleginice Draginje koja me je obučavala da vezem. Ona mi je pokazala i kako da izvezem goblene, a dosta mi je pričala o njenim iskustvima. Poklonila mi je neke materijale i pozajmila mi pola veka stare makaze. Vremenom sam savladala vezenje goblena, ali nisam bila previše zainteresovana da ih pravim. Od nošnji, omiljena mi je šumadijska, a neostvarena želja mi je da sama sebi izvezem kecelju i čarape iz tog kompleta. Nadam se da ću uskoro naći vremena za to.
Osim bake i Jovanina majka Radmila ume da veze. Mlađa sestra Jelena je počela da uči, ali je ubrzo odustala.
- Mama više ne veze pošto joj zbog obaveza na poslu ne ostaje mnogo vremena da bi se posvetila hobiju. Iako me mnogi prijatelji pitaju zbog čega ne počnem ozbiljnije da se bavim ovim poslom, ja im odgovaram da mi je ovo ipak hobi koji me pre svega opušta. Nisam sigurna da li bih ikada odlučila da živim od ovog posla. Kada vezem, nije mi bitan deo dana, važno je da imam inspiraciju, bilo da je to danju ili noću – rekla nam je Jovana Aleksić.


Tekst: Nenad Blagojević
Foto: Studio Blueberry