Sinovi kao vetar u leđa

Život žene sa dva muškarca, koje je rodila, za Vesnu Glišić je više nego zanimljiv, posebno kada se njih dvojica nalaze u potpuno različitim životnim fazama, nema vremena za gubljenje, niti dozvoljava sebi da padne duhom

Kada sa mobilnog telefona Popaj zasvira u svoju lulu svakog jutra u 6:05, počinje novi radni dan za Vesnu Glišić, tridesetpetogodišnju samohranu majku dva dečaka - Koste, kome je 10 godina i četvoroipogodišnjeg Maksima. Momke budi oko pola sedam, sprema ih za školu i vtrić, pa svako "hvata" svoj gradski prevoz do odredišta. Kosta je matematičar i šahista, četvrti je razred i odličan đak, kućni operativac za nabavku i šetnju psa Barona.
Po maminim rečima, malo je lenj, ali je dobar sin i brat. Mlađi, Maksim, je umetnička duša - voli da slika, svira i peva, pomaže u kući, čisti, briše, rasprema sobu.
- Zanimljiv je život sa dva muškarca koje ste rodili. A njima sigurno nije lako živeti sa mnom jer zbog brojnih obaveza i truda da sve držim pod kontrolom, dešava se da nervozu u kuću donesem baš ja. Kosta me je nedavno pitao "kako to da ti nikada nisi umorna". Bilo mi je drago kada je to izgovorio, a još draže što je to shvatio. A kada pohvale, to baš podigne samopouzdanje. Tako je Kosta na temu "Moja mama" napisao "moja mama se oblači normalno, mada ume da bude vrlo elegantna. Ona se šminka baš svaki dan kao za neku proslavu, a u stvari želi da izgleda lepše"!
Mamine tri ruke
- Moj dan je dinamičan, pun energije. To zna da umori, ali i da pokrene i bude vetar u leđa. Radim do pola pet, "letim" natrag u vrtić, kod kuće čekaju Kosta i Baron. Sa Kostom malo pogledam domaći, preslišam ga i pomognem ako nešto treba. Trudim se da ga uverim da su radne navike ključna stvar u školovanju. Maksim voli da crta ili slaže kocke. Može satima da slika, ima pravi slikarski pribor, paletu, akrilne boje - priča nam Vesna.
Kućne radionice
Zbog interesovanja mlađeg sina, kako objašnjava, često u kući organizuje prave male radionice u kojima svo troje kreče zidove, prave „jesenje ljude” od suvog lišća, boje, seckaju, lepe.
Po Vesninom mišljenju, zid je uvek lako ponovo okrečiti, a zadovoljstvo i sreća njene dece što rade nešto korisno je nemerljivo.
- Mišljenja sam da decu treba što više uposliti i angažovati. Kao roditelj, trudim se da osluškujem i prepoznam njihove potrebe i interesovanja - smatra naša sagovornica. Spavanje je oko devet, pola deset. Vesna je uglavnom budna još nekoliko sati. Ako nema društvo prijatelja, koji vole da svrate, prepušta se uobičajenim roditeljskim aktivnostima - priprema ručak za sutrašnji dan, pegla, rasprema...To je jedini deo dana kad ima malo svog mira. Najčešće čita ili je na internetu. Oko ponoći izvodi psa, uključuje mašinu, jer dva momka u kući znači mnogo veša za pranje i sat vremena nakon toga odlazi na spavanje.
Za dosadu nema mesta
- Nikada mi nije dosadno. To je prava prednost samohranog roditeljstva. U prilici ste da pratite svaku promenu, pomak, razvoj odnosa i da vam bukvalno svaki trenutak bude maksimalno ispunjen. Razlika među mojom decom je pet i po godina i to su dve potpuno različite faze u životu muškarca. Moja obaveza je da pratim obojicu. Ranije nisam obraćala pažnju na priručnike, međutim, otkako sam se pre dve godine razvela, često konsultujem knjige i priručnike, ponekad i TV emisije. Trudim se da uvek pronađem način da rešim svoj problem - navodi Vesna. Ovakav život donosi puno energije ali zna i da umori. Ponekad, kada se neko od klinaca razboli pa ona ne ode na posao, uvek je u kućnoj akciji.

- Sama se sebi čudim kada završim sve te poslove danima kada idem na posao. To je dokaz da je svaka zaposlena majka "super-žena". Kao da imate jednu ruku više. Ni sami ne verujete šta sve postižete. Ali, stižete. Kada ste samohrani roditelj, nemate pravo da padate duhom i da vas nešto mrzi. A nemate ni vremena za gubljenje. Dešava nam se da se posvađamo, galamimo i plačemo, uglavnom kada nešto ne poštuju. Slagala bih kad bih rekla da je lako. Neretko se osetim nemoćnom da učinim bilo šta. Ipak, pronađemo izlaz iz loše situacije. Trudim se da ih naučim da uvek govore istinu i da poštuju druge ljude - kaže Vesna Glišić.

Proširena porodica
Sinovi najveći deo nedelje provode sa njom. Sa ocem, kako kaže, imaju dobar odnos i redovno se viđaju. Kao majci, stalo joj je da njeni sinovi imaju dobre odnose sa svim članovima njihove proširene porodice. I misli da su u tome, svi zajedno, uspeli. - Oni su komunikativni momci i nikada nije bio problem kada negde treba da ostanu ili prenoće, naprotiv. Moji roditelji ne žive u Beogradu i, nažalost, nemam dnevni baka-servis. Ipak, sa druge strane, mesec, dva godišnje momci provode sa babama i dedama na selu, što svima mnogo znači, a to je i trostruka dobit, i zdravo i dobro i korisno! - naglašava naša sagovornica.
Država bez programa
O tome kakav odnos država ima prema pitanju i problemu samohranih roditelja, Vesna kaže da se Srbija, nažalost, ponaša kao da ta kategorija ne postoji. Bez obzira na sve veći broj razvoda brakova sa decom, u Srbiji nema zaštitnih mehanizama. - Za kredit u banci niste baš pogodni, jer ste jedini zaposlen član svoje porodice što je automatski, za banku, rizik. U školi nemate olakšice, baš kao ni u vrtiću. Ukoliko ne "lažirate" visinu plate, plaćate punu cenu svih „besplatnih škola” i državnih vrtića. Nikako mi nije jasno kako do sada nijedan političar nije targetirao grupu "samohrani roditelj" s obzirom na to da je neophodan dobar program koji tretira ovu grupu roditelja i dece. Razvod je sam po sebi veliki stres, kako za supružnike, tako i za decu. Ono što sledi nakon toga trebalo bi da bude samo bolje, ali nije baš uvek tako. U Srbiji je sve uređeno tako da se osećaš kao da si kažnjen što si sam, umesto da ti zbog toga neko pomogne. Biti samohrani roditelj u Srbiji znači dovijati se na razne načine kako bi život osmislili i organizovali na pravi način.
Tekst: Ivana Vušković