Ispunio sam svoj višegodišnji san

Andrija Karaklajić počeo je da igra tek sa 12 godina i veoma brzo napredovao. Danas je solista nacionalnog ansambla „Kolo“ i jedan od najcenjenijih igrača u Srbiji

Svojom igračkom ekspresijom, scenskom i umetničkom kreativnošću vidno se odvaja od ostalog dela muškog ansambla. Scenskim izgledom dominira na koncertima ansambla što vidno ostavlja traga i kod publike – napisala je, između ostalog, o Andriji Karaklajiću, u godišnjem izveštaju o proceni kvaliteta igrača, Ljiljana Kuzmanović – Tubić, umetnička direktorka Ansambla „Kolo“. To je bio još jedan razlog da razgovaramo sa ovim svestranim momkom koji je baš tog dana kada smo zakazali intervju, od igrača – pevača prve grupe napredovao ka solisti jedinog profesionalnog ansambla u Srbiji.
Dvadesetosmogodišnji Andrija počeo je da vežba narodne igre relativno kasno, tek sa 12 godina. Ali to ga nije sprečilo da već kao dvadesetogodišnjak u Kulturno - umetničkom društvu „Dimitrije Koturović“ u kojem je počeo karijeru, vrlo brzo postane umetnički rukovodilac dečijeg ansambla i tokom dve godine oformi prvi ansambl.
Od 1997. godine igrao je paralelno u Kulturno - umetničkim društvima “Branko Krsmanović“ i „Dimitrije Koturović“. Na poziv Radojice Kuzmanovića, direktora „Kola“ nakon audicije u junu 2003. godine počinje da radi kao volonter u našem jedinom nacionalnom ansamblu .
- Bio sam solista u “ Krsmanoviću“, a gospodin Kuzmanović, kao tadašnji koreograf, najbolje je znao moje kvalitete i odnos prema radu. Sećam se da mi je, kada sam prešao u „Kolo“ rekao: „Mali, znaš šta treba da radiš. Na tebi je da se dokažeš“. Čekao sam priliku i mislim da sam je poprilično dobro iskoristio. U početku sam stajao sa strane i gledao starije kolege kako igraju. Svi novi igrači koji dođu u „Kolo“ prvo postanu članovi druge igračke grupe, a zatim prve. Naravno, vremenom se postaje solista, istaknuti igrač, pa prvak ansambla. U stalni radni odnos primljen sam 2004.godine, a to što sam nedavno postao solista, proslavio sam u krugu porodice i najbližih prijatelja.
Andrijino radno vreme u „Kolu“ je radnim danima od 9 do 13 sati. Po dolasku na posao igrači imaju časove sa šefom Vladanom Životićem. Prvih sat vremena se zagrevaju, zatim dva sata igraju i sat vremena pevaju. Nakon popodnevne pauze, Andrija nastavlja da radi u KUD „Dimitrije Koturović“ u Rakovici gde je umetnički direktor svih ansambala.
- U „Koturoviću“ utorkom i petkom od 20 časova držim probe, ali kao umetnički direktor imam obavezu da nadgledam rad svih folklornih ansambala što znači da sam tamo skoro svakog dana prisutan. Imamo preko 300 članova raspoređenih u šest folklornih ansambala, orkestar, grupu pevača i amatersko pozorište. Do sada sam uradio koreografije za tri tačke: igre iz okoline Leskovca, igre iz Šumadije i igre iz Knjaževca – priča nam Andrija.
- Igrači kažu da sam bio stroži kada sam kao dvadesetjednogodišnjak vodio ansambl. Moji igrači su mi svetinja i sa njima baš volim da radim. Smatram da se strahovladom ništa ne postiže, pa se trudim da razgovaram sa njima o svemu i da im na što bolji način presenem znanje iz oblasti narodnih igara. Što se duže budu bavili pesmom i igrom, duže će uživati u svojoj mladosti.
Kao profesionalni igrač Ansambla „Kolo“, Andrija nam priča da, zbog održavanja kondicije i spremnosti za često veoma duge koncerte, mora da vodi računa o ishrani i redovnim treninzima.
- Podrazumeva se da svaki igrač ne bi trebalo da ima previše kilograma jer onda može da optereti zglobove i mišiće. Sigurno je da ne možete dobro da igrate ako se prejedete pre probe. U ishrani nam se preporučuje što više vitamina i belančevina. Mi smo praktično vrhunski sportisti koji se bave umetnošću. Konstantno igramo, imamo treninge i napor, kao, recimo fudbaleri jer udaramo nogama sve vreme o čvrste podloge. Folklor se preporučuje kao vid rekreacije jer je tokom igranja celo telo pokreće: glava, ruke, noge, gornji korpus..
Andrija je navikao da putuje dosta po Srbiji i inostranstvu. Kaže da su članovi Nacionalnog ansambla „Kolo“ u Beču skoro redovni gosti, a često su nastupaju u Nemačkoj, Makedoniji, Bugarskoj, Hrvatskoj, Švajcarskoj.. Ipak, najupečatljivije mu je bilo putovanje na Tajland kada je sa „Kolom“ nastupao na Univerzijadi u Bangkoku.
- Turneje sa „Kolom“ definitivno treba doživeti. Boravak na Tajlandu predstavljao je posebnu dimenziju i filozofiju života. Nije mi teško da putujem po 20 sati u autobusu jer sam se navikao na taj ritam života.
Sa Kulturno – umetničkim društvom „Koturović“ minulog leta putovao je u Portugal. Tokom poslednjih šest godina organizovao je dvadesetak inostranih turneja (Francuska, Italija, Grčka, Rumunija, Turska, Mađarska).
- Često se dešava da ne mogu da idem sa njima na turneje jer ne mogu da uzmem slobodne dane u „Kolu“. Uglavnom dobijemo kolektivni godišnji odmor i samo pukom srećom se potrefi da mogu da otputujem sa njima. Jedini kontinenti na kojima nisam bio su Australija i Južna Amerika. Nadam se da ću do kraja karijere otiči tamo barem nekoliko puta.

Tekst: Nenad Blagojević
Foto: Đorđe Popović