Naslovna | Svet oko nas | Ljudi iz Srbije | Moj novi život

Moj novi život

Veličina slova:

27/10/2008 13:27:40

Slavimirka Brković danas živi kao da nikada nije bila bolesna. Na to je podsećaju druženja sa ženama koje je upoznala u klubu onih koji su ozdravili. Sreću se u restoranima, posećuju, odlaze zajedno na tribine, gostuju u TV emisijama.
"Put do izlečenja uvek je kraći kada ste psihički jaki, a ja sam veliki borac. Operacija me nije uplašila, ona je bila rešenje. Znala sam kroz šta moram da prođem da bih mogla opet normalno da živim i vratim se porodici. Bilo mi je samo bitno da moj sin ne doživi traumu"...

- Meni kancer nikada nije bio memorisan u glavi, zato sam i pobedila - kaže pedesetdevetogodišnja Slavimirka Brković, kojoj je rak prvi put dijagnostikovan pre gotovo jedanaest godina.
Ponavlja to i na brojnim tribinama i sesijama organizovanim za žene koje u tu bitku tek ulaze, svesna da su strah i malodušnost dve najveće prepreke za uspešno savladavanje ove teške bolesti. Nije joj teško da dođe kad god je zovu i sa ženama koje se plaše i same reči „rak“ podeli svoju „fajtersku“ priču o tome kako je izdržala dve teške operacije i duga zračenja i zašto se nijednog trenutka nije uplašila da iz svega toga neće izaći kao pobednik.
– Ako time ohrabrim bar neku ženu da na vreme proveri svoje zdravlje i ne uplaši se eventualne dijagnoze, vratila sam bar deo onoga što dugujem za svoje izlečenje – kaže ova hrabra žena.

Kobni čvorić

Decembra 1997. napipala je čvorić na desnoj dojci. Šest nedelja kasnije mamograf je pokazao tumor malignih karakteristika.
– Sama sam otišla po rezultat. Dijagnoza je potvrđena, ali me nije uplašila. Pošto sam, zbog posledica hormonske terapije posle komplikovanog porođaja, već imala bolesne kosti, samo mi je bilo bitno da nema metastaza na njima. Nije ih bilo! Operacija me nije uplašila, ona je bila rešenje. Znala sam kroz šta moram da prođem da bih mogla opet normalno da živim i vratim se porodici. Bilo mi je samo bitno da moj sin, kome je tada bilo 16 godina i na velika vrata već ulazio u rukometne vode, ne doživi traumu. Nisam mu ni kazala dijagnozu, saznao je sasvim slučajno tokom posete – priča Slavimirka.
Na operaciju, zakazanu za 11. mart otišla je u suzama. Na zaprepašćenje svih u bolnici, plakala je što ne može da prisustvuje ispraćaju svog dede, Koste Koprivice, poslednjeg živog topličkog borca, koji je sahranjivan istog dana.
– Htela sam da presvisnem što ja jedina od brojne porodice, ujedno i najstarija unuka, neću biti tamo. A operacija? To mi se činilo ništa u odnosu na dedinu smrt! Uveče sam na TV dnevniku iz bolničkog kreveta gledala izveštaj sa sahrane kao da operacije nije ni bilo!
Posle operacije sledilo je zračenje, trideset terapija po 15 minuta, svakog dana sem vikendom ili kad aparati ne rade.
– Zračna terapija teško mi je pala, ali sam i to prevazišla. Put do izlečenja uvek je kraći kada ste psihički jaki, a ja sam veliki borac. Najveći stimulans bio mi je moj sin. Dva meseca sam potom lečila opekotine od zračenja, ali sam znala da i taj put moram preći ako želim da stignem do cilja – kaže Slavimirka.
Kada je već mislila da je sve gotovo, oktobra 1998. napipala je ponovo limfni čvorić iznad dojke. U februaru naredne godine usledila je druga operacija. Popravni, šali se naša sagovornica. Ovaj put prošlo je bez zračne terapije.Vratila se porodici, izlečena. Da pokuša da živi kao nekad...

Živeti kao nekad

Još dok je čekala na drugu operaciju, Slavimirka Brković saznala je da je upravo formiran klub žena operisanih od tumora dojke, nazvan baš tako, „Živeti kao nekad“. Nekako odmah posle njene operacije, a potom i NATO bombardovanja, dobili su od Vlade Srbije prostorije u Sremskoj ulici.
– To je funkcionisalo fenomenalno! Sve žene su bile dobrodošle, a posebno one obolele, uplašene već i samom dijagnozom. Psiholog dr Natalija Jovanović bila je uvek tu da im pomogne i ohrabri ih, a mnogo smo im, svojim optimizmom i psihičkom snagom, značile i mi koje smo već operisane. To što smo mi prebrodile ono najgore davalo im je nadu u izlečenje, videle su da rak nije neizlečiv, da se i posle operacije može kvalitetno živeti. Družile smo se, pružale jedna drugoj podršku, dobijale lekove i u vreme nestašica. Mislim da je šteta što smo prošle godine ostale bez tih prostorija.
Ženama obolelim od raka dojke danas, svojim ogromnim znanjem i entuzijazmom, pomažu i doktorke Svetlana Berak i Ana Đurđević koje na Onkološkom institutu organizuju razne vrste edukativnih predavanja za ove pacijentkinje i pomažu im da prevaziđu strah i stres.
– Dolazim i ja, kad god mogu, da nešto novo saznam, ali i zbog atmosfere. Tamo žene dođu preplašene, a odlaze sa osmehom. Dolaze i članovi porodica, jer i njima treba pomoći da se suoče sa ovom teškom bolešću. Sve je to lekovito i korisno, čak i za nas koje već godinama nemamo nikakvih terapija – kaže naša sagovornica.
Slavimirka Brković danas živi kao da nikada nije imala kancer. Na to je podsećaju samo druženja sa ženama koje je upoznala u klubu operisanih. Sreću se u restoranima, posećuju, odlaze zajedno na tribine, gostuju u TV emisijama. – Moj život danas je čak i kvalitetniji jer sam shvatila vrednost i sitnih stvari u životu na koje ranije nisam obraćala pažnju! Mnogo čitam, pratim sportske događaje, rukomet obavezno jer je moj sin trener „Partizana“. Ne propuštam utakmice njegovog kluba u Beogradu. Postala sam i stalni statista Agencije „Stars“. U međuvremenu sam polomila šaku desne ruke, one iste u kojoj su mi operisane limfne žlezde, pa dobila infekciju iste te ruke, da bih potom deset dana ostala bez glasa zbog virusa, a tu su i dva predinfarktna stanja. Sve je to iza mene, kao i kancer! Vegetarijanac sam bila i pre te bolesti, to sam i sada, jedino što me podseća na te dane je aloja, koju i dalje redovno pijem radi imuniteta. I živim kao sav ostali, zdravi svet!

Tekst: Zrinka Banjeglav