Vezilja slikarskih uspomena

Postoje različiti načini da se čuvaju uspomene na najdraže. Kada oni odu svako bira svoj način kako će i kakva sećanja negovati. Milica Jovanović Marković tri godine sva svoja lepa sećanja na čoveka njenog života Jovana Markovića Kamenog prikupla i osvežava sa njihovim zajedničkim prijateljima. Traju uspomene na lep brak, na bogat slikarski, pesnički i drugarski život, na dela koja je Kameni za sobom ostavio, na mudrosti i stihove kojima je druge darovao.

Milica je lani priredila zajedničku izložbu njenih dela i radova svoj pokojnog muža, obeležavajući tako tri decenije umetničkog rada, tri decenije od prvog susreta sa Jovanom, ali i trogodišnjicu prerane muževljeve smrti.  Kao da ih ta smrt nije razdvojila, ona i sada strpljivo lepi kockice njihovog proživljenog sveta. Tako je na jedan CD udenula video i audio zapise, zajedničke fotografije, snimke sa otvaranja izložbi, dodala nagrada, snimke TV stanica o izložbama, o delu…Tačnije sačinila je pravu riznicu o onome što su njih dvoje činili zajedno ili jedno pored drugoga. Ostala su dela Kamenog-slike, crteži, ikone, ansamblaži, portreti, zapisi, pesme, plakati, dokumentarni filmovi...
-Želja mi je bila da na CD objedinim sav taj bogat materijal, koji svedoči o našim umetničkim i ljudskim trajanjima. Počela sam od naših detinjstava, naših najbližih, roditelja, sestara. Najbogatiji je deo o vremenu kada smo se upoznali. Brojne fotografije svedoče o zajedničkim izložbama,  izletima,  putovanjima i gostovanjima ili jednostavno nekim lepim trenucima otetim od zaborava. Nismo imali decu, bili smo jedno drugom sve. Naša priča je počela idilično 1978. godine. Imala sam izložbu u Domu kulture “Vuk Karadžić”, a on je učio slikarstvo. Ujedinili smo se i sjedinili, pomešali svoje likovne rukopise, stvorili svoju malu dvočalanu porodicu, prožimali se i podržavali u stvaralaštvu, kaže Milica.
Milica se intenzivno bavi tapeiserijom i vezom. Njen muž je bio često podstaknut njenim radom,  pa su nastajale zajedničke izložbe na istu tematiku, ili istom tehnikom, kao recimo i tapiserija u „četiri ruke”.
Brojna su svedočanstva da njihova bračna i slikarska idila nije bila standardna, konfekcijska, već posebna. U svom poetskom opusu Jovan je napisao pesme „Milicine večere”, inspirisan njenim kulinarskim umećem i potrebom da ugosti brojne prijatelje i rođake.
Ona je planinar, ali je njen muž nije mogao, zbog bolesnog srca pratiti na pohodima na vrhove i planine, već je strpljivo čekao u podnožju:
-Po povratku s planinarskih putovanja pričala sam mu dugo i detaljno o skoro svakom kamenu kojim sam se pela, svakom proplanku. Od tih mojih kazivanja on je, samo njemu podarenim umećem, pravio pesme. Jovan je imao neku posebnost koju su njegovi poznanici osećali, jer je život gledao sa neke vedrije,  humornije i lepše strane. Prema okolini je otvarao to svoje lice, a samo sa mnom delio onaj deo sivog, kada su nailazile tuge ili depresiije. Nastojala sam da budem oslonac i uspevala da mu vratim osmeh na lice.
Ljubitelji likovne umetnosti zapamtili su Jovana Kamenog kao višestruko darovitog čoveka, koji je sve oko sebe beležio posebnim smislom za stih i mudrosti.  
-Proživeli smo lepe godine. Život sa Jovanom bio je zanimljiv i pun iznenađenja. Umeo je od običnih stvari da pravi praznik. Spojila sam u jednu knjigu njegove pesme i crteže na istu temu i obajvila posle njegove smrti „Životinje na banatski i drugi način". CD, izložba, knjige, sve su to moji načini da se oduprem zaboravu.  Sećanja  blede kod većine prijatelja, a je želim da potraje kod onih  koji su voleli i cenili Jovanov rad. Kada ljudu odu zauvek jedno vreme ih oplakujemo, žalimo i  tugujemo, a posle odlaze u zaborav. Izabrala sam drugačiji put. Tugu, suze i posete groblju su ostale samo za najuži krug porodice. Ove godine biće dodeljena memorijalna nagrada  za likovno stvaralaštvo „Jovan Marković Kameni", a  konkurišu radovi akadmeiskih slikara, studenata i priznatih umetnika i amatera. Jovan je smatrao da svi oni ili prave umetnost ili je ne prave.
Milica ima još jedan veoma važan posao, koji duguje uspomeni na muža. Mora da završi Enciklopediju bodova za vez.  Od retkih je slikara koji se bave vezom i zlatovezom, a kao diplomirani istoričar umetnosti izučava istoriju veza.  Od 1999. Godine, kada je otišla u penziju (radial je kao dizajner u Beogradskom pamučnom kombinatu, a potom kao likovni tehnički urednik u Turističoj štampi) ona u muzejima obrađuje sve primerke vezova.
-Jovan mi je od svuda donosio mustre i uzorke veza. Deo su moje kolekcije u kojoj su i rukotvorine Jovanove majke, moje bake, tetaka. Kada završim knjigu napraviću i izložbu, obećava Milica, koja generacije mališana podučava vez u Beogradu I na kampovima na Rajcu. Pre nekoliko godina napravila je za RTS TV seriju „Nauči me da vezem".
Tako je ova vredna žena odlučila da tananim neviljivim nitima veze zlatnu uspomenu na čoveka s kojim je proživela svoje najlepše godine.