Lepa Lana: Srećna sam žena, imam porodicu i sve što mi srce poželi

Gordana Adamov je osamdesetih bila jedna od najpopularnijih pevačica u Jugoslaviji. Danas živi u Americi i opravdava i dalje nadimak Lepa Lana

Pre  tačno 27 godina sa brojnih postera kojima su bila izlepljena ulazna vrata hotela Jugoslavija osmehivala se jedna od tada najpopularnijih pevačica. Natpis „Lana i orkestar Sve zvezde” privlačio je od četvrtka do nedelje na hiljade ljudi koji su dolazili na nezaboravan muzički provod u krcatoj sali ovog hotelskog zdanja. Onaj ko do 19 sati ne bi zauzeo mesto, čekao bi naredni nastup. Prvi album koji je 1983. godine prodat u 700.000 primeraka dobio je srebrnu, zlatnu, duplu platinastu i dijamantsku ploču. Sa Lepom Lanom, kako je nazvao Milovan Ilić Minimaks, pevačicom koja je žarila i palila estradom osamdesetih godina u bivšoj Jugoslaviji, sreli smo se upravo kod ovog, danas renoviranog hotela. Gordana Adamov (50) dočekala nas je sa osmehom, obučena u lepršavu haljinu cvetnih motiva, spremna da ispriča kako živi u Americi, zašto je nema u medijima i da se podseti davnih osamdesetih godina prošlog veka.     

Koje vas uspomene vezuju za Srbiju?
Znate koje uspomene? Sve! Moj suprug, moj sin, moja kuća, ovaj hotel Jugoslavija u kojem sam noćima nastupala.

Prepoznaje li vas danas publika na ulici, posle toliko godina?
Ljudi se više sećaju mene kao osobe nego mojih pesama, što govori da sam žena koja je ostavila utisak na publiku izgledom i glasom. Kad me sretnu, obično mi kažu: „Još uvek ste lepi kao pre nekoliko decenija“, a ja se skromno zahvalim.

Kako izgleda vaš život u Americi? 
Tamo sam prvi put otišla 1984. godine u ubeđenju da je Amerika kao u filmovima tridesetih godina. Ali, to je bila jedna druga Amerika. Ne kažem ništa loše jer je meni tamo lepo, ali u Kvinsu smo morali u četiri po podne da stavljamo rešetke na prozore zbog Portorikanaca iz predgrađa. Od 1996. godine živim na relaciji Amerika – Srbija.

Koju vrstu muziku izvodite?
Govorim nemački, engleski i italijanski, a publici sam interesantna jer pevam na sva tri jezika. Izvodim i španske, grčke i, naravno, pesme na našem jeziku. Sa 35 godina radnog staža, lako mogu da osetim kakvu muziku treba da prezentujem određenoj publici. U Americi pevam na crkvenim i privatnim zabavama, a nastupam i u Srbiji, Austriji i Rumuniji. U orkestru sa kojim radim su moj muž - harmonikaš, i naši prijatelji, supružnici koji sviraju harmoniku i klavijature.

Kako provodite vreme u Americi?
Suprug i ja smo 35 godina u braku, a on mi deli komplimente kao da me je tek upoznao. Ujutru se prošetamo do Mičigen avenije, a uveče se nađemo u francuskom „Bistrou 101“. Tamo volim da pojedem jagnjetinu ispod sača i popijem čašu piva (suprug koka kolu). Kod kuće često zasvira, kada padnemo u emotivni doživljaj, a ja pevam pesme za našu dušu.

Šta vam je svih ovih godina bila motivacija da radite i istrajete?
Snaga moje ličnosti! Velika je stvar kad znate šta želite u životu. Za vreme i posle rata mnogo toga se promenilo na tržištu diskografije. Tražila sam izdavača u Srbiji i shvatila da više nema onih koji mogu potpuno da stanu iza pevača. Kada mi je jedan kompozitor tražio 1.000 evra po pesmi, a izdavač 70.000 evra za objavljivanje diska, nasmejala sam se rekavši: „Te pare mogu sama da uložim u sebe.” Stabilna sam žena, nije me sramota da kažem da mi je 50 godina, zdrava sam, imam divnu porodicu i sve što mi srce poželi. Ja sam sebi sa 23 godine kupila automobil BMW 520 koji je tada mnogima bio misaona imenica. Mesec dana sam pevala po Bosni sa pokojnim Mehom Puzićem zaradivši za to zadovoljstvo. Danas ničega nisam željna i raspoložena sam, što je najvažnije.

Na ljude vedrog duha mnogi su ljubomorni upravo zbog pozitivne energije koju šire oko sebe.
Na sve ljude isto gledam, i na neprijatelje jer ih ne vidim. Kada biste nekoga ko iz čistog mira kaže da ne podnosi nekog glumca ili pevača, pitali zašto mrzi tu osobu, a da je nije ni upoznao, on ne bi imao odgovor. Ako vam dam pozitivnu energiju, ona mora da mi se vrati. Energija je kao ping-pong loptica. Ne mogu da kažem da nemam teške trenutke, niti da mi je život bajka, ali svako ko ima negativne misli, lako može da zapadne u depresiju ili monotoniju života. Kada sam izgubila oca, zapitala sam se: „Šta život vredi, mučimo se, a na kraju svi ćemo otići dole.“ Do tada je sve išlo po mojim planovima, ali, od smrti oca, u meni se nešto prelomilo. Nisam bila klasična tatina ćerka, ali tada sam shvatila da je život samo jedan blesak i da moram da se trgnem. Nisam plakala kad je umro, ni na sahrani nisam mogla suzu da pustim. Kupila sam dve kuce koje je moj sin obožavao, a kada su one posle godinu dana uginule ja sam toliko preplakala da je malo falilo da završim na nervnom odeljenju. Sve ono što sam u srcu čuvala u vezi sa svojim ocem, svalilo se, nesvesno, tobože, na te kuce.

Rano ste se udali, rodili sina u 16. godini. Kako na to gledate danas?
Bilo mi je 14 godina kada me je sedam godina stariji suprug pitao da li hoću da se udam za njega. Kada sam ga odbila, smatrajući da sam premlada za brak, Žarko je rekao da će, ako ne pristanem, naći drugu devojku. Smuvao se sa mojom drugaricom, a ja sam poludela od ljubomore. Kada je trebalo da krene u Kikindu, stala sam ispred njega, bacila mu piće i rekla: „Udajem se!” Njegova majka mu je govorila: „Sine, ona je previše mlada, možda ti neće biti verna, ko zna šta će biti sa brakom”, a ja sam bila odlučna. Već tada sam znala šta želim u životu.

Ostvareni ste kao majka i umetnica, još preostaje da postanete baka pa da zaokružite i taj segment života?
Moj sin Aleksandar (34) i supruga čekaju prinovu. Ništa ne zaokružujem u životu jer nikad ne znate kada će doći poslednji dan. Nepredvidiva sam, čini mi se da sada imam više životne energije nego kada mi je bilo 23 ili 27 godina.

Tekst: Nenad Blagojević Foto: Đorđe Popović