Slavica Đukić Dejanović: Oduševljavaju me najobičnije, svakodnevne stvari

Kad napusti salu i odjavi sednicu, predsednica Skupštine Srbije SLAVICA ĐUKIĆ DEJANOVIĆ nastavlja da vodi zanimljiv i aktivan život. Srećna je kada je sa unukom u Lisabonu i kada su njeni studenti uspešni, a pacijenti zdravi

Da svim srcem ne voli poslove kojima se bavi, profesor doktor Slavica Đukić Dejanović (58) verovatno ne bi mogla sa lakoćom da obavlja sve obaveze koje oni sobom nose - da radnim danima predsedava sednicama Skupštine Republike Srbije, a vikendom da predaje studentima na Katedri za neuropsihijatriju Medicinskog fakulteta u Kragujevcu i da prima pacijente na Odeljenju za neuropsihijatriju Kliničkog centra u ovom gradu u srcu Srbije. Uprkos radu pod pritiskom i radnom vremenu koje najčešće traje duže od osam sati, najmlađa žena doktor medicinskih nauka u Šumadiji u iskrenom intervjuu za Lisu otkrila je da uspeva da uživa i u malim životnim radostima, da je neposredna prema ljudima koji žele da se pozdrave sa njom na ulici, kao i da nesmetano provodi mirne vikende u rodnom Kragujevcu i nekoliko puta godišnje putuje u Lisabon, u posetu sinu, snaji i unuku.

Moj grad je Kragujevac - na njega sam ponosna kao i na moju Šumadiju. Ja tamo pripadam
Ko čini najuži tim vaših saradnika?
U Skupštini, to su ljudi koji rade u mom kabinetu, na fakultetu -  zaposleni na katedri, a u Kliničkom centru - kolege iz struke. Moj tim u Skupštini čine vredni ljudi različite životne dobi, odnosno spoja mladosti i iskustva. Na primer, moj savetnik za spoljne poslove je karijerni diplomata, a saradnik za odnose sa javnošću veoma mlada, obrazovana osoba koja govori više jezika.

Godinama ste aktivni na Medicinskom fakultetu u Kragujevcu. Kakve vas uspomene vezuju za rad sa mladima?
Smatram da svi ljudi koji se bave poslom koji podrazumeva kontakt sa mladima, osnovnu energiju imaju u sopstvenoj mladosti i iz perioda studiranja. U to vreme sam među profesorima imala modele za pozitivnu i negativnu identifikaciju, dakle, one na koje sam želela da ličim ako bih se jednog dana bavila tim pozivom i one druge koji mi se nisu baš dopadali. Mislim da sam uspela da nađem sredinu. Zato mi je prva asocijacija na saradnju sa studentima činjenica da su to mladi ljudi koji će jednog dana možda raditi posao kojim se ja bavim, a druga - da su generacija mog sina, i tada nešto materinsko zaigra u meni pa imam dodatnu potrebu da im pomažem i da ih podržavam.

Jeste li stroga profesorka?
Ja sam osoba koja, u figurativnom smislu ima dve ruke - levu kojom miluje i desnu kojom kažnjava. Takav je i moj odnos prema studentima. Želim da im kao predavač i profesor ponudim mogućnost da uče i rade, ali i da primenim sankcije, kako bih im kroz prekor izazvala osećanje stida onda kada mislim da nisu pokazali maksimum, a znam da mogu više.

Slavica ne isključuje mobilni telefon jer smatra da kao lekar, profesor i predsednik Skupštine treba uvek da bude dostupna svakome kome je potrebna
Šta vam prvo padne na pamet na pomen vaših studentskih dana?
Najveći utisak ostavio je susret sa velegradom, mnoštvom ljudi i te kako različitom sredinom u odnosu na Kragujevac koji je tada bio klasična srpska varoš. To je bio  i susret sa Medicinskim fakultetom u kojem je sve vrvelo kao u košnici.

Koliko je prošlo godina dok niste prihvatili velegrad kao svoj grad?
Redovne studije, magisterijum, specijalizacije, doktorat i sva moja usavršavanja, a kasnije i poslovi, bili su vezani za Beograd. Prestonicu sam zaista prihvatila kao kulturni, politički, administrativni centar države. Ali kada biste me pitali koji je moj grad, odgovorila bih da je to Kragujevac. Na njega sam ponosna kao i na moju Šumadiju. Ja tamo pripadam.

Kako provodite vreme dok putujete na posao?
Ranije sam sama vozila automobil na relaciji Kragujevac-Beograd i bila poznata po tome da brže i energičnije vozim od kolega. Sad su se okolnosti promenile, imam vozača, pratnju i obezbeđenje, a dok putujem mogu da slušam muziku, listam razne štampane materijale koji su mi potrebni za sve moje aktivnosti i da se pripremam za kontakt sa studentima - doktorantima kojima sam mentor. Često sa saputnicima zapodenem i običnu ljudsku priču.

Traže li vam prolaznici  autogram?
Ne traže autogram, ali umeju da prokomentarišu. U početku su govorili: „To je Ona“, a sada kažu: „Evo je Slavica“ i ponašaju se kao da se poznajemo. Neki se i pozdrave sa mnom, dok negativnih komentara do sada nije bilo.

Koliko često putujete van Srbije?
Lisabon je grad koji obožavam, ali za koji nemam uvek vremena i novca. Tamo živi moj sin Dušan sa suprugom Sandrom i sinom Filipom Viktorom. Nekoliko puta godišnje odem da ih posetim, a posebno se radujem njihovim dolascima.

Da li ste nekad poredili stepen strogoće prema sinu i sada prema unuku?
Moj odnos prema Dušanu bio je klasičan, sličan poput one dve ruke koje sam simbolično spomenula - leve koja miluje i desne koja kažnjava. A unuka samo beskrajno volim. Na njega sam toliko slaba da sam tek njegovim rođenjem shvatila da bake i deke nisu dosadni zbog toga što nose slike unučića u novčanicima, što pre toga nisam mogla da razumem. Verujte da bih mogla ceo ovaj intervju da pričam o Filipu Viktoru, najdražem biću na svetu.

Na koji način umete da ga oduševite?
Iz Srbije mu uvek donesem jednu toplinu priča koje se tamo negde u Evropi na drugačiji način plasiraju. Ja sam od moje bake koja je živela na selu naučila da potok ume da šapuće. Kada bi me kao devojčicu pitala: „Šta potok radi?“, ja sam odgovarala: „Teče, žubori...“ A onda bi mi onako zbunjenoj baka dodala: „Potok ume i da šapuće“. Budući da moj unuk često govori portugalski, trudim se da što više sa njim pričam na srpskom jeziku kroz bajke i basne, ali i da mu, kao četvorogodišnjem dečaku koji je nemiran i živahan, donosim i igračke, tipične za našu kulturu.

Zdravije se hranim kod  mame nego u Beogradu, mada je količinski nedopustivo to šta radim vikendom. Kao i većini, i moja mama je najbolja domaćica
Šta još može da vas oduševi?
Može da me oduševi svaki moj student koji je bolji od proseka, svaki pacijent koji posle brojnih besanih, najzad ima lepo prospavanu noć, najobičniji cvet za koji nisam znala da se sakrio u bašti oko moje kuće i druge najobičnije, svakodnevne stvari. Posebno može da me oduševi kvalitetan dijalog u parlamentu koji počne da se razvija.

Koliko vam je u životu bitan odabir odeće i kupovina stvari?
Veliki značaj pridajem garderobi, kupujem je tamo gde mi se dopadne i gde su rasprodaje. Volim lepu odeću i mislim da žena koja se bavi lekarskim, profesorskim i državničkim poslom mora o tome da vodi računa. To ne moraju da budu ni uvek skupe i moderne stvari, ali prikladne kada je reč o broju i bojama. Imam dosta komada garderobe, što smatram sasvim prirodnim u mojim godinama. Obožavam i detalje, ali pošto mislim da njih treba primeriti svakom profesionalnom trenutku (što kod mene u toku dana traje 20 sati), često ih ostavljam za letnje periode kada sam „svoja“, i u krugu porodice i najbližih prijatelja.

Koji su vaši jutarnji rituali?
Moj prvi jutarnji ritual počinje muzikom koju mi pušta suprug, nakon čega mi donosi kafu, slatko i vodu, često i u krevet. Srećna sam što mi dan počinje sa mužem i što su ti trenuci uvek slatki.

Ima li predsednica Skupštine vremena za čitanje knjiga?
Volim, ali i moram da čitam. Svake večeri čitam do dva sata posle ponoći, bilo da je reč o stručnoj literaturi ili beletristici. Nema dana da ne prelistam nešto od studentskih radova, projekata, knjiga iz oblasti medicine... Kada je reč o „lakšoj“ literaturi, trenutno uživam u delu „Ime ruže“ Umberta Eka kojeg obožavam.
 
A za filmove?
Filmove gledam u bioskopu, tek ponekad na televiziji. Atmosfera bioskopa i pozorišta je nezamenljiva. Nažalost, zbog velikog broja obaveza, retko sebi priuštim to zadovoljstvo.

Tekst: Nenad Blagojević Foto: Arhiva Skupštine Republike Srbije