Vesna Dedić: Sklad želja i iskustva

Između snimanja i predavanja, VESNA DEDIĆ stigla je da napiše roman "Zauvek u srcu". Nova melodrama nastajala je uveče, dok je kćerka spavala, a sutrašnji ručak uveliko spreman

Retki su novinari poput Vesne Dedić koji umeju da obuzdaju novinarski duh i želju za senzacijom u trenucima kada bi razum i ljudskost trebalo da dominiraju. Možda je to što u montaži ume da proceni i da ne emituje delove koji nisu dobri za imidž gostiju emisije i njihovih porodica, još jedan od razloga zbog kojeg poznate ličnosti imaju poverenja u nju. Tako je nedavno iz jedne epizode autorske emisije „Balkanskom ulicom“ svesno izbacila deo tokom kojeg je naša veoma popularna glumica jedva uspela da zaustavi suze prepričavajući potresan doživljaj iz života. Vesnina skromnost i staloženost ogledaju se i u tome što iskreno ume da je začudi informacija da je njena emisija iz godine u godinu sve gledanija, umesto da, kako je rekla, bar malo stagnira. Popularna voditeljka trenutno promoviše roman „Zauvek u srcu“.

Kako biste ga predstavili čitateljkama?
Reč je o melodrami, odnosno romanu sa smejanjem i plakanjem. Tri glavne junakinje su glumice koje u Jugoslovenskom dramskom pozorištu počinju da rade na predstavi „Tri sestre“, po delu Antona Pavloviča Čehova. Poznato je da su junakinje te drame tri zrele devojke koje sanjaju o tome da ih život jednog dana odvede u Moskvu jer više ne mogu da trpe svakodnevnu dosadu sopstvenih života. Moj roman otkriva zbog čega tri žene koje žive burnim beogradskim životom ispunjenim ljubavlju, decom, brakovima i razvodima, žurkama i prijemima, naslovnim stranama i cvećem, žele da odu u svoju Moskvu.

Snimate emisiju, predajete u radionici za medije, posvećeni ste kćerki Lenki. Kada ste stigli da napišete knjigu?
Tokom poslednje dve godine, radnim danima od 22 sata. To vreme je ključni momenat u mom domu, tada kćerka spava, ja sam uveliko prostrla veš, spremila ručak za sutra, složila Lenkinu garderobu za naredni dan i ispisala obaveze u rokovniku. Umesto da sam gledala serije i slušala vesti na televiziji, ja sam tada pisala roman.

Mnogi sagovornici se jave posle emisije, jedni plaču, drugi se stidljivo zahvale kad se sretnemo, neki se ne  jave, a pojedini muškarci me iznenade korpom cveća

I, jeste li zadovoljni?
Uvek znam kada sam nešto dobro ili loše uradila, bilo da je reč o prijateljstvu ili o majčinskom odnosu prema Lenki. Ali, zato nisam tako sigurna dok pišem roman ili scenario. Kada mi je vlasnik Lagune rekao da mu pošaljem materijal, ja sam tri nedelje od jutra do mraka bdila nad tekstom padajući u iskušenje da li da ga izbrišem ili ne. Celog života sam pred očima javnosti, a moja odgovornost je u tom smislu ogromna i ako već nešto plasiram, gledam da sve bude kako treba.

To je veoma pošteno, mada je danas  malo javnih ličnosti koje prihvataju odgovornost za ono što izgovore...
Da li verujete da sam ja u stanju da preplačem vikend ako posle emitovanja emisije vidim da sam napravila neki propust? Na primer, u emisiji sa Draganom Džajićem nisu bili usklađeni snimak gola i naziv prvenstva na kojem je odigrana ta utakmica. 

Jeste li se tokom snimanja emisija više smejali ili plakali?
I jedno i drugo. Mislim da su se okolnosti namestile da sve intervjue pravim u ovom, za mene pravom životnom dobu. Smatram da novinar ne može da radi intervjue koji govore o dobroti, sreći, praštanju, kajanju, stidu, lumpovanju, o dobrim i lošim potezima koje je napravio, a da sve to nije prošao i da nije spreman sebi da prizna kada je plakao a kada ne. Počela sam da radim emisiju „Balkanskom ulicom“ dve godine nakon što sam rodila Lenku, kada sam bila u psihičkom trenutku emotivne osetljivosti i otvorenosti.

Da li ste mogli da shvatite sagovornike koji nemaju decu?
Nisam ja klinka koja je rodila u dvadesetoj pa da ne znam kako izgleda život bez dece. Rodila sam Lenku kao zrela žena u 32. godini. Hiljadu puta sam ponovila da nikad nisam bila devojčica koja je oblačila haljine i štikle sanjajući da će je jednog dana zaprositi princ na belom konju sa kojim će imati šestoro dece. Naprotiv, moj san je bio da završim fakultet, da imam super radno mesto, odličnu platu i da putujem. Mada sam u zrelim godinama odlučila da postanem majka, sada bih sve uradila drugačije. Kad sam videla kako izgledaju karijera i majčinstvo, više bih volela da sam se udala posle fakulteta i izrodila šestoro dece.

Završili ste fakultet, imate lep posao, pretpostavljamo i dobru platu. Šta se desilo sa željom za putovanjima?
Nisam putovala koliko sam maštala jer je od moje 21. do 31. godine na vlasti bio Slobodan Milošević. Neko bi rekao da deset godina nije mnogo, ali jeste za jedan život. Diplomirala sam u roku, trebalo je ranije da počnem da živim od svoje plate i da putujem svetom, ali nisam.

Kada ćete da putujete?
„Zakačila“ sam malo života u inostranstvu, ali ipak mi je ostao žal za tim godinama. Sve to ću da nadomestim kada Lenka bude upisala fakultet, a to će biti za jedno devet godina. Tada planiram samo da putujem širom sveta.

Devojkama koje pohađaju radionicu za medije govorim da ako nisu pročitale „Anu Karenjinu“, ne mogu da budu dobre novinarke ženskih časopisa
Jeste li tokom života u inostranstvu propustili neku životnu priliku?
Živela sam u Londonu nekoliko godina sa pauzama i imala sam šansu da tamo završim fakultet (svetsku književnost) i da ostanem da živim. Međutim, ipak sam se vratila u Srbiju da diplomiram počevši ujedno da radim kao asistent režije na jednoj pozorišnoj predstavi. U međuvremenu je otvorena Nezavisna televizija Studio B, a ja sam bila jedan od prva dva voditelja. Novinarstvo me je uzelo pod svoje i odlučila sam da se ne vraćam u London. Jedino sam, dok je Srbija bila pod sankcijama, nekoliko puta imala ideju da se vratim kući u Crnu Goru. U romanu „Zauvek u srcu“ ima jedan deo kad glavna junakinja priča sa bivšim momkom koji je ostvario karijeru u Parizu. U jednom trenutku on joj kaže: „Pametno je što si me napustila vrativši se u Srbiju jer si postala najpopularnija srpska glumica.“ A ona mu odgovara: „Ko zna, da sam ostala u Parizu možda bih bila najpoznatija francuska glumica.“ To se nikad ne zna. Da sam ostala u Londonu, možda bih bila profesorka srpskog jezika našim iseljenicima, a ko zna, možda bih bila i najpoznatija voditeljka televizije BBC.

Kako ste doživeli odbijanje sagovornika da gostuju u vašoj emisiji?
Rasim Ljajić me je nekoliko puta odbijao rečima: „Šta vam pada na pamet, ta emisija nije za mene“, a pristao je kada sam ga posle dve godine ponovo pozvala. Bio je veoma zadovoljan emisijom, posle toga su ga svi živi novinari jurili za intervju jer su u mojoj emisiji videli jednu drugu stranu tog divnog čoveka. Prve godine kad je postao predsednik, htela sam da uradim novogodišnju emisiju sa Borisom Tadićem. Njega poznajem još iz vremena kada je bio mladi član Demokratske stranke, izlazili smo u isti kafić. Žena koja vodi brigu o njegovim odnosima sa medijima tada mi je rekla da „Balkanskom ulicom“ nije na nivou predsednika. Postoji nekoliko javnih ličnosti koje čekam na gostovanje u emisiji jer trenutno nisu psihički spremni da iskreno pričaju o sebi, odnosno njihovi privatni životi nisu dovoljno sređeni da bi pred kamerama opušteno pričali.

Tekst: Nenad Blagojević Foto: Branko Starčević, Nenad Pavlović