Staka Novković - Đorđević: Nisam klasična penzionerka, skijam i vežbam

Nekadašnja spikerka STAKA NOVKOVIĆ-ĐORĐEVIĆ uživa u druženju sa porodicom, posvećenosti životinjama, rekreaciji i lepim knjigama

Za mesec dana naša nekadašnja izuzetno popularna spikerka „Dnevnika 2“ proslaviće 67. rođendan. Staki Novković-Đorđević godine nikad nisu davale povoda da, iako je skoro deceniju u penziji, počne da živi klasičnim penzionerskim životom. U stanu na devetom spratu jedne višespratnice u centru Beograda, gde živi sa kćerkom Jelenom, persijskim hrtom Karimom i nekoliko mačaka, ispričala nam je kako istinski uživa u posvećenosti životinjama, rekreaciji na koju odlazi tri puta nedeljno, druženju sa unukom i čitanju knjiga Nade Marinković i Svetlane Velmar-Janković.  

Mali je broj penzionera koji mogu da se pohvale da kao vi imaju vremena i volje za rekreacijom. Kako sve postižete?
Moja mala glava i dalje misli da se kod mene ništa nije promenilo, ali u stvari je mnogo toga drugačije. Imam snage da tri puta nedeljno odem na rekreaciju u Narodno pozorište gde sa grupom žena, pod vođstvom bivše balerine Temire Pokorni, vežbam uz divnu ozbiljnu muziku. Svake zime idem na planinu (obožavam Kopaonik i to najteže, „crne“ terene), a otkad mi je sin kupio karving skije - još bolje skijam. Skijam i na vodi, vozim bicikl i uživam u svim aktivnostima kojima me je naučio moj pokojni muž. Idem i u pozorište i bioskop i kad treba pričuvam unuka Andreja Vala.

Da li ste nekada baš ovako zamišljali penzionerske dane?
Veliki sam idealista. Pravo da vam kažem, kao mlada nisam ni razmišljala o poznim godinama. Sećam se da me je u vreme kada sam diplomirala na jugoslovenskoj i svetskoj književnosti i uveliko radila na televiziji, mama stalno pitala: „Stako, šta ćeš da radiš kada prođe mladost i to prikazivanje?“ Imala sam sreću, a i takvo je vreme bilo, da sam pred kamerama provela 39 godina, a ovi sadašnji spikeri traju po četiri ili pet godina, nakon čega se traže drugačiji ljudi. Moja poruka mladima je da se ne uznose mnogo, jer mladost brzo prođe i dok puknete prstima, već ste u poznim godinama. Treba objektivno gledati na ljude u takozvanim odlazećim godinama i ne pobijati činjenicu da svi moraju da dođu u taj period.

Da li se viđate sa bivšim koleginicama?
Uvek smo bile u korektnim odnosima, ali nismo se privatno družile. One mene ne zovu, ja njih ne zovem. Sada nismo jedna drugoj konkurencija i zaista nema razloga da se ne viđamo, ali svaka je na nekom svom putu. Nedavno smo se srele na sahrani Dušanke Kalanj.

Kada ste 2001. godine otišli u penziju, nije bilo samo dobronamernih, već i onih drugih komentara?
To je mnogim zlonamernim ljudima dalo povoda da pričaju kako neću izdržati bez televizije, da je ona meni vazduh i voda.  Međutim, ja sam višeslojna osoba. Veliki sam borac, iako nekada klonem jer sam emotivna. Na kraju uvek izvučem dovoljno snage iz sebe kako bih sve prebrodila.

„Impulsivna sam, ali pravdoljubiva. Svojoj deci savetujem da budu diplomate i taktizeri jer se te osobine najviše plasiraju u konglomeratu svega i svačega u kojem danas živimo“
Šta može da vas izbaci iz takta?
Sada sam u godinama kada se trudim da pronađem neki unutrašnji mir i da se mnogo ne opterećujem ružnim stvarima koje srećemo na svakom koraku. To mi nekad uspe, a nekada ne. Veoma me pogađaju laž, zloslutnost, zlonamernost, nehigijena koju vidim u dvorištu svoje zgrade (konzerve i flaše i drugo đubre bačeno sa balkona). Potresem se kada vidim da je neko prosuo vodu ili sklonio činiju u kojoj sam ostavila hranu za napuštene mace. Tada mi se učini da mi se potapaju svi brodovi koji me pune dobrom energijom, pa umem da kažem sebi: „Bože, gde ja to živim?“

Jeste li promenili odnos prema ljudima?
Počela sam da gledam ljude i kroz ponašanje prema životinjama. Rekla sam sebi da neću da imam kontakte sa onima koji imaju otpor prema životinjama. Tako na neki način čuvam sebe. Međutim, nedavno sam se vratila iz Grčke shvativši da je tamo situacija mnogo gora po životinje nego u Srbiji. Iako nam je obećao da će se brinuti o napuštenim psićima koje smo svi iz grupe hranili tokom letovanja, vlasnik pansiona u kojem smo boravili mnogo me je razljutio. Čim je autobus krenuo za Srbiju, štence je poslao tamo odakle se niko ne vraća.

Kako ste u današnjem vremenu uspeli da ostanete beogradska dama?
Vrlo oprezno bih dodeljivala taj epitet, mada se danas damama nazivaju i devojke od 20 godina. Međutim, da bi se bila dama i da bi se u pravom smislu zaslužio taj epitet treba da prođe malo vremena. Dama je gospođa u godinama koja ima dubok džep, dok se kod nas više gleda pozadina u smislu karaktera i ponašanja. Trudim se da budem jednostavna, humana, iskrena, dobronamerna i svoja, pa ako sve to ima dama, možda ste u pravu.

Sa sinom Aleksandrom veoma često putujete po svetu?
Putovanja koja osmišljava posebna su uživanja, jer njegov rafiniran odnos prema životu stvorio mu je opsesiju putovanja na kojima sva čula uživaju. Odredišta poput tradicionalnog Venecijanskog filmskog festivala, same Venecije i Lida, upoznavali smo porodično kroz kulturu, istoriju, gastronomiju, šoping i specijalnosti koje tako probrano i sofisticirano samo on ume da izabere, te su to posebno srećni trenuci mog zrelog života i naše porodične povezanosti.

Ljude gledam po tome kakav im je karakter, a ne koje su vere. Cenim dobro vaspitanje, pa čak i kad je licemerno, mnogo više mi odgovara nego primitivizam
Pozdravljaju li vas gledaoci kad vas sretnu?
Manje nego ranije, ali mi je puno srce kad se to desi. Nedavno mi je na letovanju jedan bračni par rekao: „Vi niste bili obična, već jedna od najboljih i najlepših spikerki koju smo voleli da gledamo.“ U tim trenucima obično pocrvenim. Jednom mi je gledalac iz Čačka za Osmi mart poslao 40 saksija cveća. Mama ih je sa nekim ljudima jedva donela na deveti sprat. A gledalac iz Makedonije je napravio specijalne minđuše u obliku pahuljica.

Gledate li informativni program?
Tu i tamo pogledam RTS i B92 koji je najoštriji kada je reč o objektivnosti, ali najčešće poklanjam pažnju Animal planetu i National geogra-phicu. Volim da pogledam „Utisak nedelje“ i da analiziram kada su Olja Bećković i gledaoci objektivni, a kada ne. Ima dobrih prezentera i na RTS-u i na Avali, ali i onih koji su malo zalutali. Vidi se da nekima nedostaje jedna obuka. Ima muškaraca koji puštaju brade i onih koji imaju neprimeren stav. To mi se ne dopada, ali, naravno, reč je o mom ličnom mišljenju. Divim se voditeljima tok šou emisija poput Olivere Kovačević koji moraju mnogo samopouzdanja, spretnosti i znanja da pokažu pred kamerom.

Tekst: Nenad Blagojević Foto: Đorđe Popović, arhiva RTS-a