Nikola Rađen: Uz porodicu bolje igram vaterpolo

Vaterpolista Partizana i reprezentacije Srbije NIKOLA RAĐEN ispričao nam je kako je kao sedamnaestogodišnjak počeo samostalno da živi u Beogradu, kako ga je osvojila supruga Ana i da je sa 40 drugara proslavio rođenje ćerki

Sa popularnim vaterpolistom kluba „Partizan“ i reprezentativcem Srbije Nikolom Rađenom razgovarali smo između dva treninga. To je, izuzev večeri, jedini deo dana kada je ovaj dvadesetpetogodišnji sportista slobodan. Vikendom igra na brojnim utakmicama i često je na putovanjima, pa svaki slobodni trenutak koji ugrabi provodi sa suprugom Anom Kokić i ćerkama Nino i Teom.

- Osamostalio sam se skoro pre deset godina i od tada sve sam radim u kući. Uvek sam se trudio da dom u kojem živim bude uredan i čist.

Da li to znači da već punu deceniju sami kuvate i pripremate jela?
Uh, pa nemojte preterivati. Sam živim od 17. godine, odnosno od trenutka kada sam se preselio iz Novog Sada u Beograd. U to vreme u klubu smo imali organizovan ručak i večeru, dok sam se za doručak sam snalazio. Danas umem ponešto da „bacim“ na tiganj, a kuvanje, kao i kućni poslovi poput brisanja prašine i usisavanja tepiha, nisu mi strani.

Kuva li vaša supruga?
Da, i njoj svaka čast na umeću i talentu koji poseduje. Dok se nismo poznavali, Ana nije prilazila šporetu i slabo se snalazila u kuhinji. Posle svega 10 dana zabavljanja sa mnom, napravila mi je vrhunsku musaku. U šali volim da kažem da me je time kupila za sve pare. Ana uživa da nam oboma skuva neko dobro i ukusno jelo i tako me prijatno iznenadi. Stalno se trudi da nauči nešto novo iz oblasti kulinarstva. Iskreno govoreći, od bilo koje druge pevačice ne bih očekivao da ume dobro da kuva, dok za Anu mogu da potpišem da je jedna jedina.

Imate li omiljeno jelo?
Nije mi važno o kojem jelu je reč, bitno je da je meso jedan od sastojaka. Moja žena ume da spremi fenomenalne teleće kotlete.

Da li umete da napravite zimnicu?
Ana i ja u tome nismo baš vešti, ali nam moja tašta svake godine napravi dovoljno tegli raznih đakonija. Moja jedina obaveza je da joj pre nego počne sa pripremom zimnice pomognem u nošenju povrća sa pijace.

Mnoge čitateljke će se iznenaditi kad budu pročitale da jedan svetski prvak u vaterpolu radi svakodnevne poslove. Kakav je osećaj biti deo najbolje vaterpolo ekipe na svetu?
Veoma je lepo biti svetski prvak, mada ne znam da li sam i kada ću stvarno postati svestan toga. Često razmišljam o tome dok krstarim internetom tražeči neki podatak o vaterpolu ili kad ponovo želim da pogledam snimak utakmice posle koje smo osvojili prvo mesto.

Kako proslavljate lepe trenutke u životu?
Ne volim da pravim velike proslave, a i kada to uradim važno mi je da pored mene budu bliski ljudi. Najčešće je to šest drugara sa kojima sam baš često zajedno. Kada je reč o proslavama u klubu i reprezentaciji, mi igrači obično obeležimo svaki uspeh posle utakmice. Nakon osvajanja zlatne medalje imali smo prijem kod predsednika države, nakon čega smo otišli u jedan beogradski restoran. Tamo je 13 igrača sa ženama, devojkama i bliskim prijateljima proslavilo svetsko zlato. Ninino rođenje proslavio sam sa čak 40 drugara.

Sa 23 godine ste postali otac, a vlasnik zlatne medalje godinu dana kasnije. Šta biste voleli da vam se sledeće desi?
Ne volim da planiram stvari u životu. Da ne ureknem, ali zadovoljan sam tokom kojim se odvijaju događaji u mom životu i znam da će kako godine budu odmicale biti sve bolji. Voleo bih da imam veliku porodicu i mnogo dece. A kad je reč o karijeri, želja mi je da sa reprezentacijom učestvujem na sledećim Olimpijskim igrama 2012. i da tamo osvojimo zlatnu medalju.

Da li smatrate da ste, s obzirom na to da se u današnje vreme devojke i momci udaju i žene tek oko 30. godine, rano ušli u brak?
Ne mislim da sam se rano oženio. Imao sam čvrste razloge i razmišljanja o tome, pogotovo jer sam našao osobu koja me ispunjava, koja mi je i prijatelj, žena, i saborac u životu. Moji roditelji su se razveli kad sam bio mali. Nedostajala mi je porodica jer sam mlad došao u Beograd i počeo samostalan život. Nisam pošto-poto hteo da se oženim, ali u životu se stvari poklope, isto kao i u sportu kad želite da dođete do medalje. Siguran sam da je Ana prava osoba za mene i da ćemo zajedno napredovati u svakom pogledu.

Kako je izgledao vaš prvi susret sa Beogradom?
Kada sam se preselio, u prestonici nisam nikoga poznavao osim saigrača iz kluba koji su bili novi ljudi u mom životu. Nisam se lako navikao na Beograd.  Izabrao sam teži put do uspeha i imao sam veliku odgovornost. Iz Novog Sada koji ima oko 300.000 stanovnika došao sam u milionsku metropolu. Prešao sam iz vaterpolo kluba „Vojvodina“ u „Partizan“. Bilo mi je potrebno jedno pola godine da upoznam Beograd i da se priviknem na sve što ovaj grad ima. Ipak, posle ovoliko godina provedenih u glavnom gradu, mogu da kažem da je Beograd veoma lep. Planiram jednog dana da se vratim u Novi Sad  i da živim tamo, ali u Beogradu sam za sada ipak našao sve što mi treba.

Imate li manje slobodnog vremena od kada ste postali otac?
Jedino nemam dovoljno vremena za druženje sa drugarima, ali imam sreću što mi je žena razumna i što me „pušta“ kad treba sa njima da se vidim i popijem piće. Sa drugarima sa treninga viđam se svakog dana i jedni drugima još uvek nismo dosadili. Naravno da, od kada sam postao otac, imam manje vremena za noćne izlaske, ali, iskreno, to me i ne privlači u poslednje vreme. Lepše mi je da preko dana odem sa prijateljima u neki lokal, nego da bančim cele noći.

Porodica vam daje energiju?
Da, sigurno je da kad krenem raspoložen od kuće, bolje uradim trening i najbolje što mogu odigram utakmicu. Važno je da porodica bude stabilna i homogena i da se zna ko u kući šta radi. Iz porodice vučem najviše energije i tamo punim baterije, što je velika stvar za posao kojim se bavim.

Iz vaših izjava možemo da zaključimo da ste veoma skroman mladić?
U pravu ste. Jesam skroman, ponekad i malo naivan, ali se u poslednje vreme trudim da to promenim. Strašno je što u Srbiji u životu teže prolaze skromni nego oni koji grabe obema rukama. Skromnost jeste vrlina, ali ume da bude i mana.

Tekst: Nenad Blagojević Foto: Petar Đorđević za Story