Gorica Nešović: Umem da uživam u sitnicama!

Voditeljka Gorica Nešović pleni optimizmom i na svet gleda sa lepše strane. Sin Marko, mačka Ceca i jedna procvetala orhideja deo su njenog malog sveta

Na radiju koji je, igrom slučaja „rođen“ istog datuma kad i ona (15. maja), Gorica Nešović poslednjih osam godina počinje i provodi dobar deo dana. Od ponedeljka do petka, od šest do devet sati ujutro, sa kolegom Draganom Ilićem uređuje i vodi emisiju „Dizanje“ na radiju „B92“, jedan od najpopularnijih jutarnjih programa i informiše i zabavlja brojne slušaoce širom Srbije. Pored ovog, Gorica ima još jedan posao - već pet godina je direktorka radija „B92“ i zadužena je da se brine o programu, zaposlenima, emisijama.
Prošle godine je sa prijateljicom Jelicom Greganović objavila knjigu „Priči nikad kraja“, a trenutno je okupirana idejom da u časopisu „Lisa“ počne da piše kolumnu. Od prošlog vikenda na televiziji „B92“ uređuje i vodi novu emisiju (koju je nazvala po knjizi) u kojoj će njeni zanimljivi gosti gledaocima pričati svoje interesantne životne priče.
Sa ovom vedrom, energičnom i raspoloženom ženom razgovarali smo po završetku njene radijske emisije, u restoranu televizije „B92“ u koji, kako nam je u šali rekla, svakog dana voli da navrati kako bi „popila kafu i oslušnula šta ima novo u firmi u kojoj radi“.

Kako izgleda jedno vaše jutro? U koliko sati ustajete s obzirom na to da vaša emisija počinje već u šest?
Svako buđenje mi je veoma stresno jer nikad ne ležem pre ponoći. Ujutru obično imam nizak krvni pritisak zbog čega mi se vrti u glavi. Tek kad popijem prvu polovinu šolje zaslađene turske kafe, uključujem televizor i do 4.45 sati gledam reprizu emisije „Kažiprst“ koja se u to vreme emituje na televiziji „B92“. Zatim sinu spremam doručak, odlazim u kupatilo i sređujem se do pola šest. Na posao krećem potpuno budna uz osećaj da je dan uveliko počeo.

Da li se dešava da legnete ranije?
Ne, jer obavezno spavam po podne. Kući dolazim oko pola dva, u vreme kada moj sin ili ide u školu ili se iz nje vraća. U krevet odlazim nakon što ga ispratim ili dočekam. Važno mi je da napolju bude dan kad se probudim, jer, ako legnem kasnije (pogotovo zimi), potpuno se zbunim i kad ustanem ne znam koje je doba dana, da li sam legla da se malo odmorim, ili je jutro, pa treba da ustanem.

Više puta ste govorili o tome da volite svoj posao i da vas potpuno ispunjava. Šta vas čini srećnom kad ne radite?
Ne očekujem da mi se u životu desi nešto spektakularno da bih bila radosna i srećna, već se trudim da uživam u malim svakodnevnim stvarima. Volim trenutak kada ujutro u tišini zalivam cveće i kad, pogotovo leti, čujem kako zemlja upija vodu. Imam i pomalo neobičnu mačku Cecu duge bele dlake (rasa regdol), koja se ponaša kao pas. Svaki put kad ulazim u stan, ona me čeka ispred vrata (često se sapletem o nju). Iako u tim trenucima ume da me iznervira, nekad i podviknem na nju, srećna sam što se mom dolasku svakog dana raduje jedno živo biće. Uživam i kad znam da sam zdrava, da me ništa ne boli ili kad mi doktor kaže: „Sve je u redu.“

Kada mi je sin rekao da bleji, odnosno da gleda u jednu tačku i da mu nije dosadno, ja sam mu, umesto da ga grdim, odgovorila: „Blago tebi! Ljudi idu na meditacije da bi postigli tu smirenost“

Uživate li u gajenju cveća s obzirom na to da vam je to jedan od hobija?
Da, nedavno sam se oduševila kad mi je orhideja procvetala po treći put. Tužna sam što nemam uslove za gajenje cveća, pa sve saksije držim na širokom simsu ispod prozora. Životni san mi je da jednog dana imam staklenu baštu ili veliku terasu na kojoj bih mogla da sedim, da gajim biljke, čitam knjige i novine, da gledam televiziju i da sa drugaricama pijem kafu. Nisu u pravu oni koji govore da je „kuća robija i da u njoj svašta mora da se radi“. Čovek mora da se potrudi oko svega ako želi da mu bude lepo.

Iako ste radijski voditelj, televizijskoj publici postali ste poznati od kada se u emisiji „Dizanje“ na televiziji „B92“ putem kamera uključujete u program.
Staro pravilo kaže da „kada radite na radiju, u privatnom životu možete slobodno da se ponašate“, recimo, da pretrčavate ulicu van pešačkog prelaza. Pošto ste svesni da slušaoci ne znaju kako izgledate, možete i da izmislite svoj identitet. Ja mogu, na primer, da se predstavim kao visoka plavuša i neviđena „ribetina“ i da ljudi u to poveruju. Mogu da kažem da mi je više ili manje godina, mogu da slažem šta god hoću, mogu da se predstavim kao neka zloća i rospija ili kao naivna žena. Međutim, pitanje je kakav efekat želite time da izazovete. Od kada smo postali „radio koji se slika“, ljudi me masovno prepoznaju na ulici, ali priznajem da su mi najdraže situacije kad mi, kad uđem u taksi i kažem adresu do koje idem, taksista kaže: „Vi vodite ‘Dizanje‘? Prepoznao sam vas po glasu.“

Moja majka ume da mi kaže: „Sine, baš je lep taj tvoj posao, ujutru nešto malo ispričaš i ideš kući“

Šta o vašem radu kažu ti slučajni prolaznici i ljudi koje srećete? Kako komentarišu vašu prvu knjigu?
Svi dosadašnji komentari bili su u superlativu, a kad vas neko mnogo hvali, to mi postaje sumnjivo. Kao da čekam da mi neko kaže: „Bruka je ono što si pisala“ ili: „Šta ti je to trebalo?” Jelica je pisala tekstove za blog, a ja recepte za portal „Život“ na sajtu „B92“, tako da nismo planirale da jednog dana od tih tekstova nastane knjiga. Predala sam rukopis misleći da neće proći, a kad su javili da knjiga „pije vodu“, malo sam se uplašila. Iako imamo dosta čitalaca, i dalje ubeđujem sebe da ljudi kupuju knjigu „tek tako“, još uvek ne mogu sebe da zamislim kao autorku knjige.

Početkom devedesetih godina pisali ste za časopis „Diva“, kao i za podlistak časopisa „Vreme“ - „Vreme zabave“. Jeste li razmišljali o „povratku“ u štampane medije?
Pisanje je za mene oduvek bilo jedna vrsta egzotike. Na radiju mogu da izbrbljam šta hoću, pa ako pogrešim, slušaocima mogu da kažem: „Niste dobro čuli.“ U novinama je drugačije, svako može tri puta da se vrati na ono što sam napisala.

Možda biste mogli da se oprobate kao autorka kolumne u „Lisi“?
Nije vam loša ideja. Bilo bi zanimljivo da jednom nedeljno imam priliku da nekom poručim ili ispričam nešto.

Osluškujem na pijaci i oduševim se kad čujem žene koje, umesto o politici, pričaju o paprici koja neće da se ispeče

O kojim temama biste pisali? Šta zanima prosečnu ženu u Srbiji?
Nezadovoljstvo koje postoji u svima nama toliko nas je okupiralo da smo zaboravili da obraćamo pažnju na male lepe dnevne stvari. Zaista ne treba da živimo pod staklenim zvonom, da se zatvorimo u krug od pet i po prijatelja i da vodimo nekakvu konverzaciju ne znajući šta se dešava oko nas. Mislim da prosečna žena u Srbiji, koliko joj god godina bilo, pre razmišlja o tome šta će sutra da skuva, kako će da sastavi kraj sa krajem, gde će da kupi nešto povoljnije, kako da usreći samu sebe, kako da ima otvoreniji pogled na život (i u krizi i van krize), odnosno kako da isplanira svoje letovanje i da uživa u njemu. Ne mora vrhunac letovanja da bude odlazak u Tursku ili u Tunis i boravak u hotelu sa pet zvezdica. Možete lepo da se odmorite ukoliko, recimo, za vikend otputujete nekud van mesta u kojem živite. Ljudi nisu svesni kakav akumulator za organizam predstavlja 48 sati provedenih van svog stana.

Na šta najčešće trošite novac?
Ne mogu da prođem pored knjižare a da ne kupim razne „andrmolje“ poput pernica, lepih šarenih svezaka i olovaka sa raznoraznim forama, pogotovo ako su ukrašene slikom crtanog junaka Snupija. Dok sam bila mlađa, znala sam i po pola honorara da ostavim u takvim fensi knjižarama. Danas imam više olovaka i blokčića nego jedna mala knjižara u nekom gradu u Srbiji. Te nepotrebne stvari gomilam u kući, a ne mogu da ih potrošim ni za pet života. Trošim novac i na tašne i torbe, od kojih su dve stvarno skupe, a ešarpe sam odavno prestala da brojim - imam ih oko stotinak.

Dajete li novac na doterivanje?
Imam svog frizera i ne idem često na kozmetičke tretmane. Kad nađem vremena, odem kod pedikira ili manikira, a sve ostalo radim sama u kući. Nervozna sam kad treba da provedem duže od 45 minuta u položaju koji zahteva određenu pozu u kojoj ne smem ni da mrdnem.

Tekst: Nenad Blagojević Foto: Milena Rakočević (Gala style arhiva)