GOCA TRŽAN: U "Plavom ramu" je njen ceo život
Veličina slova:
Pevajući u Dečjem horu JNA, četvorogodišnja GOCA TRŽAN maštala je o tome da bude pevačica. Da to i postane, bio je presudan jedan odlazak kod zubara…
Gocu Tržan, jedno je od prvih imena naše pop estrade, sreli smo u beogradskom restoranu „Ruski car”, gde najčešće (zdravo i dobro!) ruča kad je u frci s vremenom. Srećna, opuštena, nasmejana, držeći ćerkicu Lenu za ručicu, bila je pravo oličenje srećne žene. Njen najnoviji album, „Plavi ram”, peti po redu, okupirao je sve radio i televizijske stanice: razlog više da ovu uspešnu pevačicu, poznatog „mangupa srpske estrade”, predstavimo čitateljkama.
Ostvarila sam sebe u svakom pogledu, i to mnogo više nego što se od mene očekivalo! Izazov je biti majka i baviti se svojim poslom, ne kriti ni svoje godine ni kilažu ni političko opredeljenje. Karijera mi je omogućila da uživam u svom poslu i da od njega mogu pristojno da živim. A imati dete, to je sigurno najteža stvar koju sam u životu uradila, ali je nagrada ubedljivo najveća. Ja sam inače dosta teška i emotivna osoba koja lako menja raspoloženje (dupli rak!), ali sam nekako imala sreću da me ljudi zavole onakvu kakva sam, da nisam morala da se foliram. Srećom, našla sam životnog partnera koji u meni nikada nije probudio kučku, divan je muž i otac, tako da sam za sada jedna vrlo srećna supruga i majka. A to se na meni i vidi!
A vaši prvi muzički koraci?
Sa četiri godine počela sam da pevam u Dečjem horu JNA. Obožavala sam da idem na probe koje su se održavale u Domu JNA na Trgu Republike. U tom horu pevao je i moj komšija Saša, pa nas je jedne nedelje vodila moja, a druge njegova mama. Posle svake probe išli smo u „Krašovu“ radnju na Terazijama i kupovali toblerone, koji bismo potom nestrpljivo podelili, i to je bila uživancija!
Početak ozbiljnog bavljenja muzikom:
A gde bi drugde počeo jedan roker nego na zaječarskoj Gitarijadi! Onda su došli „Brzi bendovi Srbije“, formirala sam rok bend „Distorzija“, dosta smo nastupali. Prve prave pare zaradila sam tek sa „Tap 011“. Bilo je to fenomenalno, nenadoknadivo iskustvo zato što sam imala sreću da uđem u bend koji je postao najpopularniji u bivšoj Jugoslaviji. Izuzetno smo mnogo radili, sarađivali sa najboljim mogućim ljudima. Ono najvrednije bila je Ivana, sjajan vokal, od koje sam dosta naučila, tako da je taj period vrlo važan za moju kasniju karijeru.
Kako ste početli solo karijeru?
Jednog dana sam krenula kod zubara i shvatila da imam pedeset maraka u džepu i da, ako mi nađe dva kvarna zuba, neću moći to da platim. Tada mi je bilo 25 godina i imala sam osećaj da se bend i kreativno i na svaki drugi način polako topi. Uopšte nisam imala viziju o tome šta bih dalje, želela sam nešto drugo i jednostavno otišla! I sad mogu da kažem: Isplatilo se!
Album „Plavi ram”, koji je već ocenjen kao najbolji do sada, pripremali ste pre i posle porođaja. Je li bilo naporno raditi uporedo takva dva životna „projekta”?
Ja sam Novobeograđanka, a ono što uspe na tom pesku ima neku specijalnu energiju! Majčinstvo mi je donelo mnogo motiva da radim što više i da budem što bolja u svakom smislu: dobra majka svom detetu, dobra supruga svom mužu i, naravno, da sve to novo životno iskustvo pretočim u ono profesionalno, gomilano godinama.
Svojoj ćerki nikada ne biste dozvolili...
Ne znam za sada, još je mala, ali neću dozvoliti da je impresionira neki matori bilmez svojim novim autom i glupim „avioni-kamioni“ pričama.
Vratili ste se brzo poslu, izdali novi CD. Trpi li privatni život zbog toga?
Uprkos stalnim obavezama u vezi s novim albumom, ali i budućim projektima, mnogo vremena provodim sa ćerkom, jer imam privilegiju da sama sebi određujem radno vreme. Kad nije na poslu, čuva je i moj suprug Ivan. Kad smo oboje zauzeti, tu su moji roditelji ili Ivanova majka. Večeri su nam najčešće zajedničke, porodične, to je moj „plavi ram” kojim punim baterije. Ljubav, razumevanje, seks, jednom rečju: život punom parom!
Po čemu se „Plavi ram” razlikuje od prethodna četiri vaša CD-a?
U svemu, od produkcije do interpretacije.Moj glas zvuči mnogo zrelije i emotivnije.
„Plavi ram” je muzički doneo potpuno novu energiju, predstavljenu na novi način. A meni je on izazov – u kreativnom, medijskom, finansijskom smislu. Uložila sam u taj album sve što sam zaradila, jer ja nemam sponzore, bar za sada. Zato mi je najvažnije da ga dobro promovišem kako bih vratila taj novac!
Živite od svog rada, što na estradi nije baš jednostavno, pogotovo ako niste spremni na kompromise. Kakva je cena tog uspeha?
Veoma sam ponosna na svoju karijeru, iako je bilo i promašaja i fenomenalnih stvari. Prekinula sam studije kako bih bila muzičar, nije mi žao, ali bih ipak volela da sam završila fakultet, bilo koji, jer mislim da je ta vrsta obrazovanja veoma važna. Da budem sasvim jasna: ne bavim se muzikom zato što nisam mogla ničim drugim već zato što sam ja to izabrala. U osnovnoj i srednjoj školi bila sam super đak, vukovac, potom odličan student. Zamalo sam upisala glumu, umesto toga studirala sam stočarstvo na Poljoprivrednom fakultetu, a otišla, za muzikom, posle druge godine. Divno je baviti se onim što voliš, biti poznat, popularan, birati svoje radno vreme, ali je i vrlo naporno, neizvesno, posebno u našim uslovima.
Kažu da ste pravi profesionalac i dobar muzičar. Ne mislite da je to ekvivalentno?
Ma, ne baš! „Estrada kao škola života” floskula je ljudi koji nisu imali ambicija ili nisu uspeli. Da sam završila fakultet, dobila bih samozadovoljenje pošto ne smatram da sam „tupsonka“! Svoje dete ću zato upućivati da završi što je moguće više škole jer je to odlična osnova za budući život.Vi u životu možete da zaradite mnogo para, na raznorazne načine, ali ona vrsta obrazovanja i sve drugo što vam daje fakultet nenadoknadivi su u životu, to ne možete nikada da kupite. A vidim i da je u zapošljavanju sve bitnije visoko obrazovanje.
Šta očekujete u budućnosti na ličnom i profesionalnom planu?
Da radim, radim, radim i da budem mama, mama, mama. I dobra supruga: uopšte nisam očekivala da ću biti dobra u tome, a jesam, pitajte Ivana! Volela bih i da radim neku svoju emisiju na TV-u u kojoj bih animirala žene da žive punim životom, skinu terete raznih tabua koji su im nametnuti u „godinama opasnog življenja“ i ostvare se do kraja. I želim bar još jedno dete, dogodine. Jedva čekam drugu trudnoću, mada sam se iz prve jedva povratila: uspela sam da vratim kilažu zahvaljujući upornom treniranju i uz pomoć tableta za mršavljenje. Ja sam sportski tip, fajter, čak treniram slobodno penjanje i idem na pravu nindža obuku. Ništa bez dobre kondicije! Volela bih i da skačem padobranom. Privlači me sve što diže adrenalin, valjda sam zato i na estradi!
Šta je sad sa slobodnim vremenom, godišnjim odmorom?
Mnogo sam uložila u „Plavi ram”, ne samo finansijski, i mnogo od njega očekujem, opet ne samo finansijski. Zato ne smem da ostavljam njegovu promociju čak ni po cenu odmora, bar ne za sada. Ovoga leta išli smo samo na kraći rafting Tarom sa prijateljima! Čim nađemo vremena, biće i putovanja, velikih. Naravno, sa Lenom!
Govorite li to o putovanju u Ameriku, koje ste nedavno najavili? Da li je reč o turneji ili turističkom putovanju?
Nisam planirala da idem u Ameriku radi promocije novog CD-a i da radim. Plan je bio da posetimo prijatelje, ali taj put će biti odložen, jer za Novu godinu idemo sa prijateljima u Bugarsku na skijanje.
Često pevate na humanitarnim koncertima.Učešće u emisiji „Plesom do snova” ostaće upamćeno i po izvanrednim igračkim numerama, ali, još više, po energiji koju ste ulagali i vremenu koje ste žrtvovali da što spremniji uđete u to humano nadmetanje. Ispali ste iz trke pred samo finale, ali i najavili da to nije kraj?
Zadovoljna sam što sam bila u prilici da pomognem i što sam upoznala takvu osobu kao sto je Bata. Takođe, veliko mi je zadovoljstvo što sam upoznala Anđelka, koji je jedno izuzetno kulturno, vaspitano i fino dete, koji sa razlogom nosi svoje ime. Smatram da smo bili plesački superiorni u odnosu na ostale takmičare, pa i u samoj večeri duela. Mi ne prestajemo da plešemo. Orga-ni-zo-vaćemo dobrotvorni koncert u Te-me-rinu, koji neće biti i ne treba da se shvati kao moja promocija, već kao koncert na koji treba da dođu svi koji žele da pomognu Bati da nastavi normalno da živi. Svoj doprinos na tom koncertu daće i Amadeus bend i Stefan Anđelković.
Uz pevanje i igranje počeli ste i da glumite? Da li je to bila samo provera sopstvenih mogućnosti, s obzirom na to da ste želeli da studirate glumu, ili ste i sebi i gledalištu otkrili da još nešto dobro radite?
Meni se ispunio životni san da glumim u jednoj tako ozbiljnoj seriji kao što je „Selo gori, a baba se češlja“. Prezadovoljna sam saradnjom sa Radošem Bajićem, kao i sa kompletnom ekipom koja je izuzetno profesionalna
i pozitivna. Ovo mi je bilo veliko iskustvo, a očekuje se i povratak mog lika u seriju, čemu se neizmerno radujem.
O Goci Tržan možete više da saznate na: www.goca-trzan.net
Ako želite da pročitate intervju sa Mirkom Babićem koji glumi lik Dragojla u seriji "Selo gori, a baba se češlja" kliknite ovde
SAMO ZA LISU
Kad bih se ponovo rodila promenila bih… Vreme u kojem živim.
Moja formula sreće je: Sreća su sitnice, treba biti zadovoljan sobom i voleti svoje neostvarene snove.
Svojoj ćerki nikada ne bih dozvolila:
Ne znam za sada, jos je mala, ali neću dozvoliti da je impresionira neki matori bilmez svojim novim autom i glupim avioni-kamiono pričama.
Lljubomorna sam samo kada… …sam direktno ugrožena, ali u principu me ludo zabavlja kada vidim da je neka žena bacila oko na mog muškarca!
Moje tajne zna… Niko!
Pevam… ..svuda, ne samo u kupatilu.
Maštam o putovanju koje bi trebalo da bude… …što dalje i što egzotičnije!
Na pusto ostrvo ponela bih… .. roman „Senka vetra” španskog pisca Karlosa Ruisa Safona.
Svakog dana uživam u… .. dnevnoj dremci s Lenom
TOP 5
1. PORODICA (KĆERKA I MUŽ)
2. MOJI RODITELJI I BRAT
3. ISKRENOST
4. PRIJATELJI
5. USPEH U POSLU (BILO KOJEM KOJI ZAPOČNEM)
Tekst: Zrinka Banjeglav
»
«
Dodaj:
Pošalji prijatelju
Verzija za štampu
Samo tekst
Rss
Pošaljite komentar