Našem poznatom piscu Igoru Marojeviću humor predstavlja način odbrane, napada i tumačenja, a zaljubljenost mu donosi magiju koju mogu da primete samo najbliži prijatelji

Igor Marojević je jedan od autora zbog kojih se rečenica „Ne čitam domaće pisce“ u poslednjih nekoliko godina sve manje čuje u Srbiji. Ovaj poznati prozni pisac ističe da mu je drago što se rečca „ne“ sve manje koristi u pomenutoj ustaljenoj konstataciji i što su srpski književni autori u poslednje vreme i te kako čitani. Po popularnosti njegovog novog, proširenog i pročišćenog izdanja više puta nagrađivanog dela „Žega“ ne zaostaju ni roman „Šnit“ i zbirka priča „Mediterani“.
Igor Marojević diplomirao je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, od 1997. godine do danas objavio je šest romana i zbirki pripovedaka, napisao je dramu „Nomadi“ koja je u produkciji barselonskog instituta za teatar izvođena na katalonskom i španskom jeziku, a u srpskoj verziji pod naslovom „Tvrđava Evropa“, na ovogodišnjem BELEF-u...

Kada smo ga pitali ko čini većinsku čitalačku publiku njegovih romana, ovaj četrdesetogodišnjak nam sa zadovoljstvom odgovara da su to dame od 25 do 45 godina, pa upravo pričom o ženama počinjemo razgovor za Lisu.

Kada vas vide kako krajnje ozbiljni i pomalo namrgođeni pozirate, mnoge žene stiču utisak da ste takvi i u privatnom životu...

- Pretpostavljam da je javni nastup jedno, a privatni život ipak nešto znatno drugačije. Mediji su industrija i činjenica da se neko pojavljuje na fotografiji na kojoj se ne smeje može, ali teško da i mora mnogo da znači. U privatnim razgovorima se smejem uvek kad imam povoda a humor mi je bitan i kao način odbrane, i napada, i tumačenja. Uostalom, da li sam duhovit ili ne najviše se može zaključiti iz mojih knjiga.

Pretpostavljamo da su žene vaši najverniji čitaoci?

- Kada je reč o profilu mojih čitalaca rekao bih da su to uglavnom zaista žene, i to u širokom starosnom luku: od 25 do 45 godina. Čini mi se da muške čitaoce ne mogu starosno da odredim, ali pretpostavljam da su to uglavnom individualci urbanijeg senzibiliteta. Takav uvid sam stekao na osnovu reakcija na „Šnit“ i novu verziju „Žege“ jer su to dve knjige koje od mojih dela najviše cirkulišu među publikom.

Na koji način komunicirate sa čitaocima?

- Najčešće dobijam mejlove iako, za razliku od nekih pisaca, nisam objavio svoju e mail adresu u biografiji. Verovatno ću to učiniti u apdejtovanoj biografiji unutar svoje sledeće knjige, romana „Parter“, budući da će biti napisana komunikativnije i od „Žege“ i „Šnita“. Zanima me mišljenje nekog kome nije u profesionalnom niti u ma kakvom drugom interesu da mi kaže bilo pozitivnu bilo negativnu kritiku već to čini bezinteresno, iz puke naklonosti ka čitanju. Sa publikom sam u kontaktu na svakom beogradskom Sajmu knjiga, na promocijama, u kafićima, pa čak i na ulici: u poslednje vreme dešava se da me poneko kog ne poznajem zaustavi u gradu i saopšti mi štogod.

Ranije ste bili alternativni, a od kada je objavljena dopunjena „Žega“ stiče se utisak da polako postajete komercijalni pisac čija su dela namenjena širokoj čitalačkoj publici..

- Sada sam možda nešto između. U stvari, mislim da sam i dalje alternativan po strukturi svojih knjiga, ali po obimu publike naginjem ka mejnstrimu. Ako bih pravio paralelu sa rok muzikom, naravno imajući u vidu različite stvaralačke i tržišne srazmere, sada bih mogao da se prisetim grupa „The Cure“ ili “Depeche Mode“ koje strukturom kompozicija nisu pripadali mejnstrimu, ali je široka publika, makar na prvih nekoliko slušanja, kod njih nalazila nešto za sebe. Drugim rečima, možda nisam suštinski komercijalan, ali se ne odričem komercijalnih dometa.

Da li će oni koji su čitali prvu „Žegu“ čitati i novo dopunjeno izdanje?

- Žega koja je objavljena 2004. godine bila je hermetično napisana i mnogim čitaocima možda nije bilo najjasnije šta se sve u njoj dešavalo. Ta knjiga je prodata u skromnom tiražu, pa mogu da kažem da nezanemarljiv procenat njenih čitalaca lično poznajem. Mislim da će ovu „Žegu“ želeti da nabavi i publika “Mediterana“ i, još više, „Šnita“, pre svega zbog teme ljubavnog trougla koja se pojavljuje u tom romanu kao i u „Žegi“, s tim što u novoj verziji mnogo očiglednije. No, stvari gotovo nikad ne idu po principu ili-ili, pa vidim i da do nje dolaze i oni koji žele da prepoznaju razlike između nove i izvorne verzije.

Četiri godine ste živeli u Barseloni. Koliko često danas posećujete ovaj španski grad?

- Na dodatna pitanja vam odgovaram iz Barselone. Pozvan sam na neki simpozijum što sam iskoristio da obavim zaostale administrativne poslove, da komuniciram sa svojim agentom i izdavačima, i da se odmorim od beogradskih stresova. Koristim prilike da neko vreme ne razmišljam o sitnim problemima koji kod nas lako iskaču, umnožavaju se i smore čoveka, a u razvijenijim sredinama ih po pravilu nema, ali nerado putujem turistički, pa pretežno povod poslovne prirode koristim i za opuštanje. Nisam od onih ljudi koji mogu da odu na nedelju dana na odmor jer u tom smislu ne umem da budem mnogo opušten.

Da li to znači da nemate klasičan godišnji odmor uz izležavanje na plaži?

- Nikada nisam imao klasičan odmor, mada je jedna od prednosti života slobodnog umetnika ta što čovek sam sebi određuje dnevni i godišnji odmor, uglavnom svestan toga da se verovatno neće baš najbolje penzionisati. Poslednjih godina sam, osim u Barseloni, letovao na Kosta Bravi, jugu Francuske ili Crnoj Gori, ali odavno na plaži provodim malo vremena. Ne mogu predugo da se pržim niti, nažalost, i dalje uživam u plivanju da bi mi to kompenzovalo dug boravak na kakvoj plaži. I kada sam na odmoru, moram nešto da čitam, u suprotnom se osećam prilicno prazno. Jedino kada sam zaljubljen mogu nekoliko dana da budem posvećen samo jednoj osobi i da ne radim ništa drugo. Ali, u mom slučaju, do zaljubljivanja dolazi sve teže, mada ne tvrdim da je nemoguće.

Kako vas prepoznati kada se zaljubite?

- Teško. Valjda se gestovno ne ispoljavam previše. Moju zaljubljenost može da primeti samo neki blizak prijatelj, kao i osoba u koju se zaljubim. Adrenalin prilikom upoznavanja neke nove osobe – u mom slučaju ženske, jer sam tako polno orijentisan – donosi mnogo nečeg zaista novog, izvesnu magiju. Zato je zaljubljivanje na neki način svojevrsni umetnički performans: mnoštvo utisaka osvežava iskustvo i izmešta čoveka i u duhovnom smislu.

Pored maternjeg srpskog govorite još tri jezika. Sa kim razgovarate na katalonskom?

- Imam dosta poznanika u Kataloniji, ali izbegavam da govorim katalan jer kad krenem da to činim, ne mogu baš da se oslobodim uticaja španskom. Na katalonskom čitam, slušam, gledam i prevodim, ali retko ga govorim. Ali čak i najopredeljeniji Katalonci imaju redak osećaj za toleranciju, pa dok ja pričam na španskom oni se meni obraćaju na katalanu.

A na kojim jezicima se udvarate?

- Na srpskom, španskom odnosno engleskom, pri čemu promena jezika menja i govornika. S jezikom čak ima veze i to što iako su Srpkinje lepše od Španjolki, ove su od njih ženstvenije. Što se mene tiče, kada govorim srpski, izgleda da delujem ozbiljnije, tvrđe i, kako rekoste, namrgođenije, što verovatno ima veze sa epskom strukturom srpskog jezika. Svakodnevno ludilo je u španski bolje integrisano, pretpostavljam i zato što je jedan od domova tog jezika parodični i ironični Servantesov „Don Kihot“. Tako da sam iskreniji na španskom, na kom se zato verovatno bolje udvaram nego na srpskom. Ali, to može da zvuči kao kiselo grožđe jer neko, kad bude ovo pročitao, može da kaže da tako pričam zato što nemam uspeha na srpskom sa Srpkinjama. (smeh)

Rekoste da se bavite sportom.. Kojim najčešće?

- Uglavnom radim trbušnjake, dižem tegove, hodam. Ranije sam, u Barseloni, išao na bazen, ali plivanje mi je, kao i trčanje, postalo suviše monotono.

Čitate li štampu?

- Čitam razne novine, u zavisnosti od raspoloženja. Današnja srpska svakodnevica nosi sudar tranzicije i repatrijarhalizacije, pornografizacije, povratka religiji i opšteg okretanja pr pogledu na svet, što se sve dobro vidi u novinama: i po sadržaju raznih rubrika, pre svega crne hronike, i po često konfuznom i primitivnom načinu obrade. U takvoj stvarnosti, za pisca, lak način za obezbeđivanje umetničke građe je jedna od retkih prednosti života u Srbiji.

Kako provodite slobodno vreme?

- Čitajući one knjige koje nemaju veze s mojim poslom i slušajući muziku, gledajući filmove, flertujući. Međutim, više slobodnog vremena nego što je to dobro za moj posao provodim u izlascima. Kada bih na promocijama i koktelima mogao da se u potpunosti posvetim zanimljivim ženama koje tamo srećem, sveo bih izlaske na promocije i koktele.

Kada ćete se pred čitaocima pojaviti na ovogodišnjem Sajmu knjiga?

- Kako sada stvari stoje, na štandu „Lagune“ ću se zvanično pojaviti u nedelju, 26. oktobra, od 15 časova da bih potpisivao primerke nove verzije „Žege“, drugog izdanja „Šnita“ i drugog izdanja „Mediterana“. Naravno, biću otvoren za razgovore s čitaocima i, pre svega, čitateljkama, kao i za razmenu iskustava s njima o raznim temama, između ostalog i o mojim knjigama.

                                                                                                             Tekst: Nenad Blagojević

                                                                                                                Fotografije: Nikola Ilić