Novinarstvo je humana misija
Veličina slova:
Autor knjige "Svi oni to sma ja" je Nada Mijatović, novinar i publicista, žena koja je ceo svoj vek posvetila profesiji, razgovorima s ljudima i težnji da zabeleži vreme u kojem su ti razgovori nastajali
Nedavno je Međunarodnm pres centru u Beogradu promovisana nova knjiga „Svi oni to sam ja" Nade Mijatović, novinara publiciste, žene koja je ceo svoj vek posvetila profesiji, razgovorima s ljudima i težnji da zabeleži vreme u kojem su ti razgovori nastajali. U ovoj najnovijoj knjizi je zbirka intervjua sa našim i stranim poznatim ličnostima. Među onima sa kojima je imala čast da razgovara bili su i Orson Vels i Remark… Novinarstvom se Nada Mijatović bavi od rane mladosti mada je njen prvobitni poziv bio profesorski, dve godine je predavala nemački jezik u Vršcu. Kao diplomirani germanista otišla je u Beč, na postdiplomskle studije i otuda slala novinske priloge.
Iz tih ljudskih sudbina su i potekle vaše knjige?
- Intrigirale su me socijalne teme. Tragajući za junacima mojih reportaža sve sam centre za socijalni radi eks Jugoslavije obišla. Kada čovek radi takav posao događa se da ljudi koje sreće menaju njegov život, ali istovremeno i novinar menja život svoji junaka iz priča. Daje im određeni značaj, obelodanjuje ponešto o njima što se ne zna. Naravno, i ja sam menjala njihov život i pozitivno uticala samim tim što sam dolazila što sam ih slušala, pogotovo te male ljude, sa socijalnim problemima koji su malo koga zanimali. To im je već mnogo značilo što smo razgovarali. Posle su mi se javljali često da me obraduju kako je moj članak zainteresovao ljude da im pomognu... Zato sam novinarstvo smatrala jednom vrstom misije. O nekim ljudima, čije su me sudbine ganule, razmišljam i danas, a ponekda prelistam po telefonskim imenicima i pokušam da saznam šta sada neki od mojih junaka čine i kako su. Ti ljudi, o ljudima sam pisala su i moja prošlost - objašnjava Nada Mijatović.
Prošle godine za Sajam bila je gotova njena knjigao, po mnog čemu jako orignalna: između korica umesto jedne nalaze se dve knjige. To su dva različita pristupa, dve različite priče sa jedne i druge strane knjige. Jedna knjiga je ispovedna literatura o doživljajima u novinarskoj profesiji „ Svi oni to sam ja“, odnosi se na novinarske krugove u drugoj polovini prošlog veka i prvim godinama ovaoga.
- Opisala sam događaje u redakcijama, međuredakcijske odnose, atmosferu na festivalima... Pominjem ljude koje sam sretala. Nekima su namerno imena izmišljena, a nekima namerno autentična. Kada se knjiga okrene sa druge strane nalazi se kratki roman „Ispovest kućne pomoćnice“ žene koja je svoj život podredila kvalitetu života nekih drugih ljudi. Kroz njen život se prelamaju sva događanja koja su zadesila raspad jugoslavije i našu političku stvarnost. Ona je s primorja i sticajem okolnosti u Beogradu postaje kućna pomoćnica, kaže naša sagovornica.
Ova ispovest je nastala po stvarnom životu jedne žene?
- Reč je o ženi koja i danas dolazi kod mene, bliske smo i mnogo razgovaramo. Ona voli da priča, ali pojma nema da mi tako daje građu za roman. U knjizi sam očuvala njeno autetično kazivanje i skoro ništa nije izmišljeno.
Potreba da čovek govori o ljudskim sudbinama i životima ujedno i potreba da ispriča nešto o sebi. Kažu da je jednom novinar, uvek novinar. A taj posao ostavlja tragove?
- Bilo mi je žao da sve ono što sma doživela ode u vetar. Novine žive jedan dan, nešto se upamti nešto zaboravi. Zato sam pomislila zašto ne bih pisala o tom mom novinarskom životu, kakav je bio nekada, o tim ljudima koji su nekada bili, zašto su patili čemu su se radovali. Nastojala sam da dam sliku nekadašnjeg života i pogleda na novinarstvo koje se bitno razlikuje od novinarstva danas. Smatram da savremeno novinarstvo nije dostojno one profesije kojom sam se ja bavila. Možda je to ružno da kažem, ali mnogo je površnije, sve ide na brzinu, novine postaju slikovnice. Čitam mnoge novine, ali teško da se mogu setiti što me odavno obuzelo, što je tražilo moju pažnju. Naravno izuzimajući političke komentare i politiku kojom se ja nikada nisam bavila. Socijalne reportaže koje su bile u žiži moga interesovanja, drugačije su rađene, temeljitije. Danas je svaka novina puna raznih estradnih i političkih senzacija. Često razmišljam u kakvoj bih novini danas mogla da pišetem. Mogla bi u nekom nedeljnom listu koji se bavi rportažom na ozbiljniji način, ali nisam sigurna da takvih novina ima. I sada napišem za „Danas“ poneki komentar, uglavnom turističke putopise, jer dosta putujem, ali pravi list u kome bi poželela da radim ne vidim. Zastidim se ponekad profesije u kojoj sam provela radni vek i kojoj sma darovala sav svoj život. Postidim se ponekad i pred samom sobom, a pogotov pred poznanicima kada me zapitaju nešto, kada počnu da kritikuju neke novine i da dižu drvlje i kamenje na novinare. Zaista, često se zastidim, jer nemam argumenata da ih branim. Pogotovo kada u elektronskim medijima čujem rečnik, nekada se zgrozim.
Kažete da se nekada moglo lepo da živi od pisanja, od novinarskog rada. Danas, je to gotovo nemoguće ili veoma veoma teško.
- Osim pisanjem, penzionerske dane ispunjavam
druženjem i čitanjem. Odnegovala sam divna prijateljstva, ali nažalost mojih prijatelja je sve manje. Mnogo sam bliskih prijatelja i kolega prerano izgubila, sećanja na njih su i lepa i bolna. Nebeska redakcija postaje sve veća.
»
«
Dodaj:
Pošalji prijatelju
Verzija za štampu
Samo tekst
Rss
Pošaljite komentar