Gorica Nešović: Pravila

Kako smo odrastali i kako smo odgajani, tako se i ponašamo. Neke norme ponašanja usvajamo, neke odbacujemo, a na neke se iščuđavamo… U „belom” svetu sve izgleda tako jednostavno… Gorica se prošle nedelje otisnula put Berlina

Uglavnom se kaže da postoje da bismo ih kršili. Ali pored svih uobičajenih buntovničkih reakcija na njihov račun, lepo je kada se zna red, šta se sme a šta ne, i uopšte se lepše živi sa njima. Udobnije i bezbednije.
Posao i zadovljstvo obreli me u Berlinu. Sedam divnih dana, što je neka prava mera da upoznaš neki grad a da ti noge ne otpadnu od brzog hodanja da bi sve videla. Nikada ne može naravno sve, ali se nekako trudimo uvek kada otputujemo, da što više zabeleži naše oko, mozak, da nam se duša nafiluje osećanjima, a bude dosta toga i za oko kamere. Udobnost je čarobna reč za Berlin. Ne sećam se da sam skoro čula da neko tu reč i pominje, jer je neudobnost života kod nas postala normalna. Bitno je samo da mnogo ne žulja. Kad smo bili mali, pa bilo i kvalitetnog nameštaja koji je mogao normalno da se kupuje, onda roditelji kada biraju fotelje za dnevnu sobu, za ispred TV-a, kažu da moraju da budu udobne. Poslednjih godina se nameštaj kupuje ili da fascinira goste (to kupuje onih 20 % što imaju para ne zna se…), a mi ostali gledamo na kartončić sa cenom, pa u odnosu na to biramo. Nama je udobno ono što možemo sebi da priuštimo i još smo srećni da i to možemo.

Kao sav normalan svet
Svi govore kako je Berlin novi umetnički centar i da pravi art trojstvo sa Londonom i Njujorkom. Jeste. To se vidi po velikom broju mladih ljudi koji vuku kofere, putuju, odlaze i dolaze, probaju, otvaraju vrata. To je jedno od pravila – svako ima šansu. Nama zvuči kao naučna fantastika. Rekla nam je jedna naša koja živi u Berlinu „ovde ćete videti mnogo ljudi koji neobično izgledaju, ali ovo je grad u kojem se, verujte mi, osećate izuzetno bezbedno“. I to je pravilo. U celoj Nemačkoj, pa i u Berlinu, sve je jeftinije nego kod nas. Ne govorim o firmiranim radnjama, ni o skupim automobilima, jer to ni kod nas ne možemo da priuštimo, već o običnom životu. Balonče vode od 5 l košta 99 centi, a tako je i sa ostalim artiklima u samoposluzi. Ono, ima i skupljih, ali navikli smo da gledamo ono najjeftinije, ne bi li nam nešto ostalo. Ulica se prelazi samo kad se upali zeleno, bez obzira „što nema nikog“. Naravno da povremeno neko pređe baš zbog toga što nema nikog, ali nije dobro da to vide deca jer se pogrešno uče. Kada su svi strpljivi i sačekaju zeleno, roditelji se u mimoilaženju zahvale onima preko puta. I to je pravilo. Pravilo je i da si tolerantan/na. Boja kože i seksualno opredeljenje nije razlog ni da se bulji, a nekmoli da se na bilo koji način ona vređa ili nedajbože nešto drugo. Hotelska kupatila ne cure, voda ne podliva, svuda radi internet i besplatan je… sve su to neka pravila. Ima ih mnogo i ko zna koliko.

Šta bi bilo, kad bi bilo…
Nešto se mislim, kako bi i kod nas moglo da bude udobno i još udobnije nego na nekom drugom mestu, samo kad bi se znalo da sve što radimo, radimo i sebi i drugima. Kad bismo virili u tuđe dvorište da vidimo da li je komšiji dobro, a ne šta je stekao a mi nismo, pa smo ljubomorni. Ili, kada bi svaki mahnito-bahati za volanom imao u glavi da nije na auto trci i da se neka deca iz škole vraćaju baš tim putem, kada bi pešaci prelazili ulicu i pre toga pogledali desno i levo… kada bi, kada bi… Svi tvrdimo kako postoje pravila i kod nas samo ih niko ne poštuje, a niko i ne sankcioniše prekršioce.
***
Pravilo je i da nisu svi srećni, ali da svoju sreću traže ako imaju volje i ideje. I nađu je. Sreća nema oblik ni veličinu i ne postoji samo jedna. Verujem da male sreće čekaju na svakom ćošku. To je moje pravilo.