Gorica Nešović: Darovi

Mali znak pažnje uvek i svakoga obraduje. Gorica je od onih ljudi koje raduju sitnice. Da li ste i vi deo tog malog-velikog sveta koji pred božićne i novogodišnje praznike potpuno „oživi“ i kako ćete to izvesti ove krizne godine?

Još u osnovnoj školi, često smo imali u pismenim zadacima temu Darovi prirode, Darovi jeseni... Vreme darivanja nije bilo strogo definisano. Ali, znalo se da za rođendane, svadbe, odlaske u vojsku… treba darivati glavnog lika zabave. Pokloni ispod jelke su u stvari paketići koje smo dobijali od roditeljskih „preduzeća“. Svašta je tu bilo. Slatkiša – ne zna im se broj, pa plus neka konkretna igračka. Nije tada tržište bilo razvijeno kao sada. Nije baš ni po radnjama bilo bogznašta da se kupi, a i nisu se deci kupovali ni slatkiši a ni igračke svaki čas. Kad nam dođu gosti, obično donesu po čokoladu ali ne jede svako svoju, nego delimo po jednu pa tako redom.

Spisak familije
Kad je moj sin bio mali, uvela sam neko malo pravilo, da svakog meseca kada dobijem platu, kupimo po jednu igračku. Svakog meseca nova radost. Idemo u podzemni prolaz u Nušićevoj (u moje vreme tu je  bio jedini dragstor koji je radio do 22 h i gde smo se i skupljali) gde je bila ogromna prodavnica igračaka, pa biramo, uzimamo i menjamo na licu mesta i onda oboje srećni idemo kući. Mnogo sam volela da gledam ona odeljenja sa igračkama za devojčice. Jao šta sve tu nema. Uvek mi je bilo žao što sada nisam mala, pa da sve to imam i ja. Dešavalo mi se da kupim nekog plišanog medu, lutku, torbicu… a da ne znam zašto. Dođem kući i shvatim da je to što radim besmisleno, da igračka mora da završi u dečjim ručicama a ne na mojoj polici.
Kad dođe novembar, počnem da pravim spisak familije i prijatelja kojima ću staviti nešto pod jelku. Svake godine je spisak sve duži, ne zato što imam više prijatelja, već zato što obično dobiju prinovu, ožene se, udaju… pa se u odnosu na pre nekoliko godina spisak uduplirao. Prošle godine sam imala 32 osobe. Moj sin, mama, sestra, brat, snaja, bratanica, bivša svekrva, bivši muž, njegov mali sin, njegova žena. Onda idu prijatelji i njihova deca… To je minimum. Ne sme  novogodišnji poklon da bude skup, više je kao „znak pažnje“, odnosno „neka sitnica“. Pa svaki da košta po pet evra, ima da bakrotiram..

Fond poklona
Zato, svakog prvog novembra, oformim dve velike kese u koje samo ubacujem. Kad šetam po radnjama, pa vidim nešto interesantrno a „povoljno“, kad vidim sve one lepe igračke koje bih i ja „da sam imala“”, kad primim platu pa mislim da „sam bogata na jedan dan“… kupujem pomalo i povremeno i stavljam u kesu. Jedna kesa je za decu, druga za odrasle. Tako napravim konkretan fond darova, pa mi pred Novu godinu bude lakše.
Mnogo volim da poklanjam. Poklanjam i sebi i svojoj kući. Svake godine častim kuću nečim konkretnim. Pre nekoliko godina sam kupila sinu novi krevet, naredne godine dobar usisivač, prošle godine fotelju (koju su mi tinejdžeri koji se u poslednje vreme skupljaju kod nas kad mene nema, slomili. Popraviće majstor)…

***
Ove godine udarila kriza, neće moći ništa tako veliko, ali nešto moram. Onaj takozvani ketler, odnosno grejač za vodu, baš mi je star. Sad ih ima i jeftinih i u raznim bojama, pa će jedan novi da mi obraduje kujnu.
Sve u svemu, stiže vreme darivanja. Moje kese koje držim sakrivene na lođi pune su do pola. Povremeno ih iznesem, kad sam sama, pa pravim kombinacije… šta je za koga - da ne pobrkam.
Ove godine imam baš veliki spisak!