Početak

Do sada smo naučili da kad Gorica nešto reši, ne odustaje. Ovog puta, objavila je rat cigaretama. Da li će uspeti u nameri da odoli opojnom nikotinskom štapiću, reći će nam za Novu godinu – do kada je dala sebi rok

Često sam se pitala da li početak dolazi posle nekog kraja, ili neke stvari radimo stalno iz početka ili… Jesen je svakako sezona raznih početaka. Početak školske godine, početak rada posle godišnjih odmora, početak spremanja zimnice, početak zajedničkog života, početak braka… Proleću se više pripisuju počeci, ali tu je glavna priroda. Mi ljudi, mnogo više stvari započinjemo u jesen. Vreme je ovih dana stvarno idealno, još kad bi svi uživali u njemu, bilo bi još lepše.

Pušenje – ubica br. 1?!

Pre nekoliko dana odlučila sam da napravim nešto radikalno u svom životu, a da me ne košta. Kao izuzetan zavisnik od nikotinskih štapića, do sada nikada nisam probala da ih ostavim. Nekako, imam ja to kao ideju ali „jednog dana“. Nemam vidljivih zdravstvenih tegoba (verovatno su mi pluća kao dimnjak), ne kašljem ni ujutro ni uveče, to mi je jedini porok. Sve ove kampanje koje smo imali prilike da gledamo poslednjih godina, a koje su namenjene borbi protiv pušenja, nisu uticale na mene, ali uopšte. Iritirale su me do besvesti. Mislim da je to jedno neviđeno licemerje, jer da je sve drugo uređeno, ili bar nešto, pa ajde… ali da je samo duvan „ubica“, pa to ne biva. Gledam već godinama mnoge ulice u Beogradu čiji su trotoari blokirani parkiranim automobilima, gde nema prostora da se bilo ko provuče, pa hodamo ulicom. Roditelji šetaju decu u kolicima takođe posred ulice, auspusi su najdirektnije usmereni baš na ta kolica. A iz auspuha purnja li purnja. Ali, to nije ubica. Bar ne zvanično. Da je država uvela neka pravila koja se i poštuju, da skloni sa ulica te koji direktno zagađuju, da naplaćuje neke normalne kazne, da… bilo bi u redu. Ali duvan kao svetski ubica br. 1 zato je naznačen na svakom ćošku. I to da mi sledi rak, da ću umreti vrlo uskoro, da sam štetočina neviđenih razmera… slušam svaki dan. O Pančevu, Boru… da ne pričam. Nisam htela da podlegnem uticaju bilo koje od viđenih reklama, bile su kontraproduktivne, iritirale su, veštački izazvana opsesija. Odjednom se po firmama nigde ne puši (ali se zato loče i dalje), svi izlaze napolje da budu obeleženi jer ugrožavaju druge.

Gorka stvarnost

Smatram sebe za relativno dobro organizovanu osobu i uvek imam nekoliko kutija cigareta u kući. Kod mene nikad nije zadimljeno jer i meni smeta previše dima. Tako, pre neko veče legnem u krevet da spavam. Pogledam na stočić i vidim  u kutiji 3 cigarete. Neću imati za ujutro. Ne budem lenja, odem do kuhinje gde mi stoji rezerva, kad nema ništa. Obučem se, odem do dežurne trafike, iznervirana se vratim, uđem u hodnik i zavrljačim te dve kutije na pod. Stvarno, koji sam idiot?! Ja robujem njima!

Novi život, bez duvana

Prvi put u životu sam ih mrzela. E, pa neće to tako. Hleb ne moram da imam, ali cigare moram. Auu! Tada sam rešila da nešto mora da se menja. Ili one, ili ja. Odem kod mog doktora akupunkturologa, ispričam epizodu, i pitam da li i on može malo da mi pomogne. Neka mi zabode neku iglicu ekstra, da mi se zgade. Kaže „sve može“, ali samo ako sam rešila, ako hoću…
Nego šta ću. Muka mi je više od pitanja „izvinite, jel‘ može ovde da se puši, gde je pušačka zona…“ Tako sam odlučila da od 1. oktobra uđem u proces odvikavanja od pušenja, sa rokom do Nove godine. Imam tri meseca da se izborim sa njima uz podršku i pomoć, ali pre svega uz svoju odluku. Rekli mi neki moji da je to glupo, da je teško, da možda neću izdržati… ali, rekli mi i neki drugi da je super, da ću početi intenzivnije da osećam mirise, dobija se novi osećaj slobode. Važan je taj početak, koliko verujemo pre svega u sebe.
A kad malo bolje razmislim i stavim na papir – pa svakog meseca ću dobiti po jedne nove cipele, ili koliko već novih knjiga, diskova… mnogih lepih stvari koje me, ali stvarno, čine srećnom. Živeli za nove početke!

Gorica Nešović, Lisina kolumnistkinja, majka 15-godišnjeg tinejdžera, otkriva vam svoju svakodnevicu...