Gorica Nešović: Nemir

Goričin tinejdžer počeo je da izlazi… I tu su prve neprospavane noći – gde je, sa kim je, kako je… Naučite da se opustite a da ne opterećujete svoje dete. Teško je, ali mora se!

Kriminalci, mafijaši, ubice, tajkuni… reči su koje su prilično odomaćene u svakodnevnom govoru. Nije problem što su reči dobro znane i odomaćene, već njihovo značenje.
Kad sam ja bila mlada, sećam se, da je trebalo da se čuvamo „silosa”. To su bili malo jači momci, kratko ošišani, laki na pesnicama i vrlo upadljivi na golo oko. Ako se s njima „ne kačiš”, sve je u redu.
Ono, bilo je tuča na nivou krajeva grada, pa su se i zakazivale… ali pesnicama. Kasnije se pojavio nož „skakavac” i „cake”.
Noćnim autobusom sam se redovno sama vraćala svake noći i pešačila do kuće ceo kilometar pored naselja koje se gradilo, kućica, nepoznatih ljudi… Neka zebnja je postojala, ali od loše osvetljenog puta, od pasa lutalica.

Prvi izlasci…
Danas roditelji imaju velike strahove kada njihova deca počnu da izlaze. Uvek se misli na ono najgore, a tog najgoreg na pretek. Ima svega. Od džeparenja (koje više niko i ne tretira kao neki incident), preko prebijanja, raznih maltretiranja, pa do ubijanja.
Najgore je što nema pravila.
Moj tinejdžer uveliko izlazi svako veče.
Idu u školsko dvorište ili na plato blizu škole ili u kafić gde nema alkohola.
Dobro zvuči, taman kako treba za njegovih petnaest godina.
Uvukao se neki nemir u mene. Ono, jedva sam čekala da počne da izlazi i da se provodi, to je dobro za srećnu mladost i detinjstvo.
Kad sam pre nekoliko godina mislila na te dane, koji su evo sada došli, bojala sam se straha koji će me obuzeti, i spremala se za to. I evo ga!

Brižne mame
Generacije majki nisu spavale dok se deca ne vrate kući, a kod mene obrnuto. Nešto me uhvati prvo dremež, a onda stvarno i zaspim još u devet uveče. Probudim se u pola jedanaest i čekam. Pitam se da li je i to majka priroda udesila za nas opterećene samohrane majke koje bi možda kose čupale i slale poruke svakih pet minuta da provere da li je (ljubi ga majka) bezbedan.
Onda, oko jedanaest oglasi se prodoran zvuk SMS-a i poruka „krećem kući”. Uh, dobro je. I tako svako veče.

Roditelji 21. veka
Šta ću! Dete mora da izlazi, a što pre shvati pravila ponašanja na ulici, to će mu kasnije biti lakše.
Kad izlazi, obično kažem „pazi se”. Skoro me pita „a čega da se pazim?” Nisam znala šta tačno da odgovorim pa sam rekla „svega se pazi. I ulicu kad prelaziš i gledaj kuda hodaš i nemoj da provociraš nikog i nemoj ako ti neko nepoznat nešto kaže da odgovaraš… I zovi me odmah ako je neka frka. Bilo kakva”.
Lako je bilo našim roditeljima. Samo da ne uzimamo nikakve bombone i da ne ulazimo sa nepoznatima u auto. Kako to sad smešno zvuči. Ko će bre da nudi bombone sa drogom i ko će da ti bilo šta nudi.
Svi se plaše svih. Ne pokazuje se taj strah, ali znamo da postoji.
Pre neki dan kaže mi jedan moj drug „je l’ vidiš ovu priču o huliganima, pa neću više ni da psujem u kolima, ko zna ko sve seda za volan. Može neko da te ubije samo ako ga ružno pogledaš”.
Brine me to što mi se prispava kad moj sin ode „napolje”. Ali ne spavam čvrsto, čujem svaku poruku i trgnem se.
Moje drugarice koje imaju stariju decu su mi govorile da ću se navići. Na šta? Na nedifinisanu divljinu koja je tamo negde „napolju” .

U toplini doma
Bezbedna i slobodna?  Poslednjih godina taj osećaj imam tek kad uđem u kuću i zaključam vrata. Dva puta. I gornju i donju bravu. Ali ako me (nedajbože) moj tinejdžer pozove i sad i bilo kad, jurnuću iz sve snage.
Kupila sam skoro onu navigaciju GPS, jer neće uvek ići samo u školsko dvorište. Moram da budem spremna za bezbednosnu akciju.
Majka mora da razume!