Solarijum

Nakon dugo premišljanja i silnih nedoumica, Gorica je prelomila – sunčala se u solarijumu. Nije bilo nimalo lako…

Nikada ranije nisam bila u solarijumu. Svakog proleća kažem sebi kako ću „ove godine da odem malo, samo da ubijem ono zimsko belilo“, ali uvek se nekako snebivam. Ne toliko zbog štetnosti o kojoj se takođe mnogo priča, nego zbog toga što će da me zatvore u neku kapsulu i šta ću ako nestane struje a ja tamo zarobljena. Ili, šta ako se nešto pokvari pa ne mogu da izađem, ili šta ako ona devojka zaboravi da me isključi. Ma… bezveze, sve neke gluposti, ali šta ću kad je strah nekontrolisan.

„Kapsula” po meri
Otvorio se skoro u mom komšiluku jedan novi, znači nove su i lampe. Kao, nema onog UV zračenja, sve bogznakako. Nosila bih suknju, ali sevaju bele noge, nekako mi baš ružno. Odem da se raspitam. „Dobar dan. Nikada ranije nisam bila u solarijumu, pa me zanima šta se tu sve radi?“ Tako sam počela. Devojka se malo iznenadila, ali sve mi je redom pokazala. Naravno, rekla sam i čega se sve bojim i još sam nakitila kako sam klaustrofobična, kako mi srce prolupa… bolje da ona mene ozbiljno shvati. Pokazala mi je nekoliko različitih – stojeći, ležeći, da se skroz zatvorim, da mi ostane lufta pa da mogu da provučem ruku. E, taj je moj. Znači, ne moram skroz da budem blindirana, a mogu u svakom trenutku da otvorim. Na 2 minuta se aktiviraju prskalice pa će malo da me pofajtaju i osveže… Predivno! Izaberem ja baš taj. Kaže, ima i muzika da mi svira, a ako baš neću, mogu da je isključim… Prelepo.

Kao na plaži…
Idemo na pet minuta. Dobila sam i specijalne naočare samo za kapke da mi ne smetaju lampe. Sve je čisto. Skinem se ja, legnem, gledam one dugmiće što mogu da regulišem i muziku i svašta… I dugme „start“. Zatvorim taj poklopac, ili kako li se to već zove. Stvarno, može cela ruka da prođe kroz otvor, pogledam još jednom dugmiće i pritisnem „start“. Odmah krenula i muzika i jedan prijatan ženski glas „dobro došli …“ Onda zvuk cvrkuta ptica i fina, nežna muzika za opuštanje i sunčanje. Popalile se i lampe, vrućina krenula, ali i neka duvalica koja hladi… mislim, stvarno, kud ćeš lepše. Ali ja brojim do 120, tad će prvi put prskalice da me fajtaju i tako znam koliko je ostalo do kraja. Dva puta prskalice i ostaje mi još ceo minut. Ne smem da brojim prebrzo, nego onako normalno kao na sat. Majko mila. Nikad ta dva minuta da prođu. Šta ako pregorim pa izađem crvena kao rak, šta ako mi izađu neke fleke, neki osip, šta ako ne smem da pijem one moje biljne preparate… šta…  ako se nešto pokvari…?

Muškarci u salonu
Prođe nekako tih pet minuta, izađem napolje, kad ono ništa. Sve u najboljem redu. Što sam bila srećna. Probila sam led, sad mogu opet. Bila sam već pet puta. Više ne brojim u sebi, nego slušam one ptice i zamišljam da sam na plaži. Baš je lepo. Idem dva puta nedeljno, kad stignem, boja mi se lagano primećuje. Stigla sam do osam minta, a tu ću da se zadržim. Bio skoro dečko koji je krenuo sa devet minuta, kaže on hoće ubrzanu varijantu. Raspitivao se i za depilaciju, da li je bolje pre ili posle solarijuma, da li će da mu se „skine“ boja od te depilacije. Baš se detaljno interesovao. Posle je pričao kako treba i na još jednu tetovažu da ode, pa da li i kako sve da iskombinuje i da se spremi za leto. Ima dosta muškaraca koji redovno idu u solarijum pa pričaju posle kako su pocrneli na nekoj plaži, onako dok su sedeli u kafiću uz put, u kolima… Lažu masnije od žena. A i zahtevniji su od žena. Hoće sve i odmah i za kratko vreme. Eee… dragi moji, nije to ništa kao na reklami – popijem, namažem se, preko noći… Mora temeljnije, sa mnogo strpljenja, sa mnogo bola i odricanja i još koječega – do lepote. Ali ipak je mnogo važno da ne gledamo samo svoj odraz u ogledalu, već da  se što dublje proverimo iznutra. Možda i tu treba nešto da se prepravi, promeni, popravi. Možda je unutra mnogo tamno pa treba da izbledi.