Moj život je Darko

Za nju je on bio sve, volela je da ga gleda dok jede, sluša njegove uvek interesantne priče, nedostajao joj je dok je bio na poslu, a kada se uveče vraćao jedva je čekala da se pogase svetla, šćućuri se pored njega, sigurna u njegovom toplom zagrljaju

Februar. Nebo bistroplavo, kristalno, sa pokojim sivožutim oblakom koji para nebo. Pod mojim prozorom njihale su se gole grane sa tek pokojim uvelim tamnosmeđim listom koji visi nebu pod oblake, kao da je nekakva zlatna minđuša na uhu dame prefinjenog ukusa. Ovo stablo baš izgleda poput postarije gospođe koja je okićena finim diskretnim nakitom. Igra stabala nošenih laganim vetrom delovala je očaravajuće. Biće to dugačka igra, sve dok vetar ne prestane da duva ustaljenim ritmom. A onda će se i njegov zanos lagano stišati. Jedna crna veverica na trenutak je prekinula čudesan ples i protrčala preko nekoliko stabala okretno savladavajući svaku granu i grančicu. Sad baš nemam šta da radim, sačekaću Darka da se vrati s posla i, ukoliko ne bude premoren i odmah ne zaspi nakon obaveznog poljupca, slušaću njegove priče i dogodovštine koje su mu se desile tog dana. Dok on bude jeo (a ne večera često), ja ću se nadlaktiti za našim stolom, gledajući ga netremice, udubljujući se u njegove uvek interesantne priče... Posmatram sasušeno sezonsko cveće u velikim žardinjerama kako je tužno klonulo. Toliko sam se letos brinula o njemu, zalivala ga, negovala, a ono je sada beživotno. Kako je život prolazan! Brzo sam ustala od prozora ne želeći da razmišljam o tužnim stvarima. Sada ću se prošetati. Neka i mene obuzme ovaj ples vetra. Ugasim cigaretu (uh, kad bih samo uspela da se oslobodim tog poroka!) i izađem žurno napolje. Bio mi je hitno potreban taj čaroban udah vazduha, spasonosni dah života. Želela sam da vidim ljude kako se vraćaju s posla, decu iz škole, želela sam da čujem graju, buku automobila, smeh i razgovore stranaca koji su prolazili pored mene... Jer Darko nije bio tu... Zastala sam sa nekoliko poznanika i produžila dalje. Volim ovaj grad. Sećam se prvog susreta sa njim. Setila sam se mnoštva svetala u daljini, njegovog sjaja i bede... njegovog šarma i njegovog sumornog lika. Bio je pun kontrasta. I lep i ružan. I drag i nedrag. I opojan, zanosan, ali i prost, siv, bezličan.... A sada, prosto je sijao u svoj svojoj lepoti. Prošle su godine i on je postajao sve lepši i lepši, sve draži. Ponekad je sijao poput božićne jelke. Grad života. Moj grad. Volim svaku njegovu uličicu, svaki park, pa čak i one manje lepe delove, njegovu sirotinju i njegovo bogatstvo. Kad god sam šetala, kao da mi se smešio, tako lep i zanosan. Sada su pored mene prolazili nepoznati ljudi u zimskim jaknama, pod kapama i toplim šalovima svako je žurno odlazio svojoj kući, svom životu... A moj život je on, Darko. Tako mi nedostaje ovo veče... „Želim da budem s tobom”, htela sam da vrisnem! Još jednom udahnem oštar vazduh i uđem u kuću. Bilo je hladno. Skinula sam jaknu i čizme i osetila kako mi uši mrznu. Pogledam kroz prozor. Ista stabla, isto moje i samo moje nebo, još uvek kristalnoplavo, oštro kao da bi se moglo iseći poput kolaža. To parče neba sa mog prozora bilo je samo moje. Niko ne može da ga ima, samo ja. Onako zadihana od šetnje, počnem sa svojom dvadesetominutnom gimnastikom. Uključila sam TV tek da se nešto vidi u kući, smanjila ton do kraja i pustila omiljeni CD, instrumental sa irskom muzikom. Lagane note su zaplovile i razlegle se kroz prostor kuće... A uveče, kada se pogase svetla grada, šćućuriću se pored njega, sigurna u njegovom toplom zagrljaju, među njegovim širokim, mekim prstima. Spavaćemo grad, Darko i ja...