U glavi zamor, u srcu lom

I posle toliko godina koje smo ostavili za nama i dan danas se budim sa tim divnim osećanjem da te još uvek volim i priznajem sebi da si ti bio prva tuga moje mladosti

Tišina januarskog predvečerja, vazduhom lebdi poneki usamljeni cvet đurđevka, a u mojoj sobi se izdužuju senke ljudi koje sam srela, koje ne poznajem, koje sam nekada poznavala. Desi se da ih na tren rasprši jaka svetlost vozila koja prolaze mojom ulicom. Mislim na tebe malena nado, noćas ćeš konačiti u našem mestu. U tvojoj kući... Poželeo si tihi kutak, gde si prvi put ugledao komad najplavljeg neba na svetu, gde si na obali zelene reke slomio bisernu granu moga sna, moje mladosti, mojih nada, očekivanja i razočaranja. Da, dragi moj, ti si bio prva tuga moje mladosti, moja tiha patnja, moj najjači bol u grudima, moje nepresušne suze, moji stihovi nikad ispevani i nikad ne dovšeni. Večeras kada smo duboko zašli u suton života poželeo si da me vidiš. Dok nemir u meni narasta, pokušavam da ispod naslage dana i godina izvučem most duge, da se preko njega vratim na obale zelene reke, gde smo ludeli od ljubavi, kada smo mislili da svetu postojimo samo nas dvoje, da je sve samo naše, da nas niko ni u čemu ne može sprečiti, da ćemo dodirnuti zvezde i da nam je za to potrebno tako malo, tamo gde je sunce sijalo samo za nas. Da te još jednom sakrijem ispod stoletnih vrba, koje peru svoju raspletenu kosu u kristalnoj vodi naše rodne reke. Da, davno je to bilo. Preda mnom zelena, mirna dolina moga nezaborava i neprebola... Iz nje izviru nemirne sličice leta. Rolna sećanja koja ne umiru. Tu na pesku, odavno nema ni naših nestašnih stopa, gde smo lebdeli lakokrili. Vreme je odnelo sve, a sećanja žive, naviru skoro svakog dana, slike se ređaju jedna za drugom te pomislim često kako da napravim album naših života, sve spakujem i sačuvam od zaborava. Plovim kroz sećanje još jedan trenutak... Nije to kolebanje. Čudni smo prijatelji bili. Naši su se putevi noćas dotakli, udaljili. Tajna je slomljena na dvoje. Delove njene sastaviti bilo je nemoguće. Mnogo toga se isprečilo između nas. Crni voz je klisurom otišao bez povratka. Otišao si siroče u svet beli, da bismo se u suton života sreli. Čudno, pa ja te još volim. Sa osećanjem da te volim ustajem i ronim u hladno veče. Da li smem dopustiti sebi da te vidim? Ne poznajem više ni tebe ni sebe. Pa ja u stvari kradem ovo veče. Smem li to? Da li se pozna ljubav može preživeti, rizikujem li? Mrak je uveliko. Na starinskoj kapiji vidim tvoju siluetu. Ubrzavam hod, vremena imam tako malo, a želja previše. Strah obuzima i moje telo i moju glavu. Moravom noćas ne teku zelene vode. Ispod ledene kore ona „priča“ baladu o nestajanju. Trenutak, večnost... Milina slatka... Zagrljaj snažni... Ponirem... Tonem... kako bih da zaspim i da se ne probudim više. Oduvek sam znala a i sada znam da sam proleće tvoje promašeno. Svojim dugim poljupcem vraćaš me na bolni početak. Poljubac sladak ko voćka na najvišoj grani drveta u kasnu jesen, na grani za koju nam se čini da dodiruje nebo. Prepoznao si me. Stežeš me kao da me više nećeš pustiti. Topim se, bedno žensko stvorenje. Otkucavaju tužni satovi. Otvorio si kapiju srca tobom otključanu. Strah narasta... Čija je tuga veća? U glavi zamor, u srcu lom, gde ja to noćas tražim svoj dom? Bezglavo bežim. Ne čudi te to. Osetio si da bih ti dala život. Niko neće saznati šta sam ti ćuteći rekla. Jedino Bog, a on je ljubav. Noćas ću zamišljeno ćutati. Ti si moja rascvetana grana na stablu koje se suši. Tvoji cvetovi nemaju sokova plodnog sutradan. Ipak, volim te, neprebolu moj!