Moje loptice

Godinama sam priželjkivala taj trenutak, očekujući da će mi doneti radost, slobodu, putovanja i susrete sa ljudima koje volim a retko viđam. A onda, kako je počeo da se približava, kako sam na „sitno” brojala dane, javila se strepnja od te slobode koju će mi doneti prestanak mog radnog veka

Za mladost i roditelje mislimo da su večni, da će trajati koliko je nama potrebno. Onda se neminovno sretnemo sa činjenicom da nas napuste. Kada sam pre trideset i dve godine počela da radim, mislila sam da je to - zauvek. Pojam kraja radnog veka sve do pre nekoliko godina činio mi se tako dalek i nedostižan. Onda je oko mene bilo sve više mojih vršnjaka koji su otišli u penziju, pričali mi o lepoti slobodnih dana, o vremenu koje imaju samo za sebe... Odavno mi je posao postao smisao življenja. Naprosto, to je bio moj način da budem zadovoljna, jer izuzetno volim svoju profesiju. Ceo život sam se bavila tuđim sudbinama, upoznavala ljude zanimljivih životnih priča, intrigantne, popularne... Neki od njih su ostavili dubok trag u mom pamćenju, neki me oplemenili, učinili boljim čovekom, neki mi postali bliski, dragi.
Sticajem okolnosti već nekoliko godina najstarija sam u svojoj redakciji.
Većina mojih kolega ima manje godina života nego ja staža. Nastojim da ih razumem - moj sin je njihov vršnjak. Sva zdravstvena posrtanja i posustajanja snage nastojala sam da nadoknadim radom i istrajnošću u  poslu. Minuli su odavno dani kada sam za svoje reportaže i intervjue dobijala nagrade.
Ostalo je još nekih počasnih funkcija u forumima, u žirijima u mom esnafu. I ostalo radosti rada!

Čekajući svoje vreme
Prvi uslov za odlazak u penziju su godine života. Odavno sam rešila da ću taj uslov iskoristiti, da ću podariti sebi svu slobodu ovog sveta, putovati na najudaljenija mesta, gde me čekaju drage osobe. I, naravno, pisati, pisati, pisati... Tri davno započete knjige čekaju da budu završene. Posle radnog vremena provedenog za kompjuterom, ni na pamet mi ne padne uveče da se latim ijedne od njih. Sve čekam neko bolje vreme. Duboko verujući da to vreme dolazi, željno sam iščekivala da predam dokumenta za penziju.

Počelo je odbrojavanje
U životu, kao i u dobrom filmu, obrti dolaze kada im se najmanje nadamo. Najavila sam na vreme da ću krajem godine završiti svoj radni vek, da ću u penziju. U proleće sam počela da brojim koliko mi još meseci ostaje, da planiram kuda ću prvo da idem, koga da vidim, da ostavljam kućne poslove koje ću uraditi kada ne budem išla na posao. Jesenas sam i svoj radni rokovnik obeležila brojem dana unazad: 53, 52, 51...
A onda, kada je samo mesec dana ranije trebalo da pošaljem pismeni zahtev za raskid radnog odnosa - steglo me je nešto u grlu. Ispadam iz svega, odlazim, nema me... Ili me ipak ima?

Traganje za smislom
U jednoj lepoj priči „Tegla od kiselih krastavaca“ profesor psihologije poučava studente kako da ispune praznu teglu. Prvo teniskim lopticama, koje simbolišu njihov život, zdravlje, ljubav, najbliže. Kada je do vrha puna, u njoj još ima mesta za kamenčiće, simbole posla, prijatelja, hobije... Tegla je puna, ali ima još mesta za pesak - sve ono što nam nije bitno, a čini naš život. Ako teglu ispunimo peskom, neće biti mesta ni za kamenčiće ni za loptice. Ili, ako prvo stavimo kamenčiće, da li ćemo napraviti pravi izbor. Odavno sam zaboravila gde su moje teniske loptice.
Odbrojavam poslednje dane svog radnog angažovanja i krećem u poteru - da pronađem gde sam to zaboravila neke meni važne ljude, važne tekstove kojima se treba vratiti, jer iako predajem dokumenta za penziju, tek nameravam da radim.
Jednom novinar - uvek novinar.

Emina Ćirić - novinar na kraju radnog veka