Na tamnoj strani

Kada se setim, pomislim da bi sve bilo još gore da sam bila svesna onoga što mi se događa, posledica i svega što je moglo da mi se desi. To su dobro znali oni koji su bili sa mnom, koji su me štitili od loše pomisli, sve vreme. Život je lep i vredan, pa i ako sam pomislila da je sve pogrešno, znam da nije tako...

Pismo je stiglo adresirano na moju ulicu i broj stana. Pisalo je gospođa Milić, odnosno moja stanodavka. Kako ona već deset godina živi u Pragu, i nije dolazila u svoj rodni Beograd, pošta koja je stigla sada već toliko davno, ostala je u kutu ladice da je sačeka. Jednog dana zazvonio je telefon, ni sama ne znam, setila se, ja sam mislila da je davno zaboravila da joj je neko pisao, te me zamolila da za nju otvorim i počnem da čitam.

Draga gospođo...

Već dugo želim da se izjadam nekome, bilo kome. Plašim se. Strah me bolesti, strah me bespomoćnosti, strah me pogrešne dijagnoze i lečenja bez izlečenja. Pre nekoliko godina su mi rekli da imam tumor na mozgu, zbog učestalih glavobolja, te su sledeća dva dana vršili sve moguće pretrage koje su mog neurologa još više uverile u njegovu tvrdnju. Ipak, kada me je poslao kod neurohirurga, rečeno mi je da je to nekakava mrena, ne znači baš ništa, i nije nikakav tumor. Ipak, moj neurolog je smislio novu dijagnozu i to je ovoga puta bila epilepsija jer je EKG tako indikovao. Spazmi vilice, koje nisam ni osetila, jer zaboga, oni se ne osećaju, sugerišu na to. Shvatila sam da to više nije lekar za mene.

Vazduh koji miriše na limun

U tim momentima mislila sam kako ću izdržati, kako ću makar i na kratko ostaviti muža, porodicu, prijatelje, ali samo dok se ne oporavim. Pomišljala sam da je to operacija kao i svaka druga, a tek posle sam bila svesna eventualnih pos­ledica. Tamo na klinici, sećam se, stajale su slike svetaca u koje sam gledala dok sam čekala. Njihovo blagorodno lice me je smirivalo, davalo snagu, jer su oko mene svi plakali. U one bolesnike koji su me gledali i pitali se da li ću im se pridružiti i sa njima otaljavati bolničku dokolicu i udisati vazduh koji miriše na limun, nisam smela ni da pogledam. Život je lep i vredan, pa i ako sam ikada pomislila da je sve pogrešno i ništa ne valja, sada sam osećala radost što se nečemu nadam, nešto čekam i imam puno ljubavi oko sebe.

Sa druge strane žice

Nakon svega toga, vremenom sam se sve više bojala, mislila sam da su sigurno pogrešili i da je prva dijagnoza bila prava i da je pitanje dana kada ću opet otići na to omrženo mesto. Toliko je veliki strah, kao da smo svi hodajući tumori kojima se identitet potvrđuje ili ne. Svest da si bivši tumor, ostavlja klicu sumnje, poseje strah da je tanka linija i da opet možeš postati ono što si nekad bio. Onda sve ponovo...
Treba odlaziti na preglede, poneti onu balast očaja i zebnje za vrat, ali i nade. Znam da se plašite, jer čini se da se sve može učiniti i medicina je uznapredovala, ali mnogi ljudi odlaze i ne stignu na vreme da otkriju te nove načine lečenja. Izvinite, ja sam morala ovo nekom da napišem, mi se ne poznajemo. Dok se ne nađe nešto što će nas spasiti ispada da samo sedimo i čekamo, na toj tamnoj ravnici na kojoj raste ukleto korenje iz semena koje je ko zna ko posejao. Izvinite, nisam htela da vas uznemirim.
Sa druge strane žice gospođa Milić me je samo pozdravila i prokomentarisala da mora da je neko pogrešio, ali ako postoji povratna adresa, da obavezno napišem njene reči. Nekada uteha neznanca mnogo znači. Pozdravila se sa mnom. Ja sam bila u šoku, baš kao i ona. Reči su sigurno istinite.

Vladana