Rane koje ne zaceljuju

Mnoge majke prepoznaće se u ovoj potresnoj životnoj priči koja, nažalost, nije ni tako retka ni tako neobična u našoj sredini. Čitateljka je iz razumljivih razloga ostala anonimna, ali je napomenula da ne želi da se to ikome desi i nada se da će njeno iskustvo nekome pomoći da izbegne sličnu sudbinu

Svako misli da je njegova muka najveća. Ali, kad se nešto dešava vašoj deci, a vi se osećate nemoćno, ne znate ili ne možete da im pomognete, zaista mislite da ste dospeli u pakao. Mislim da to razume svaki roditelj.
Moj sin je izlečeni narkoman. Tako se zvanično vodi, ali ja znam da nikada više, do kraja života, neću moći mirno da spavam i nikada me više neće napustiti strah koji osećam i za njega i za celu porodicu. Jedna drugarica mi je rekla da sam paranoična i da je vreme da se konačno smirim, ali ja to jednostavno ne mogu. Moj strah je toliki da i dan-danas, iako je prošlo više od deset godina, kad on uđe u toalet, padam na pod i virim kroz onu tanku liniju koja pokazuje senku kretanja, da vidim gde se nalazi. Ako je blizu mašine za pranje veša, pretrnem – možda se sprema za novo „bodenje“. Ako je na šolji, blizu kade ili lavaboa... onda je sve u redu. Odahnem i uspravim se. I tako nekoliko puta dnevno. Svaki dan. Ako je otišao nekuda i ne javlja se, ili ako kasni, kroz glavu mi prođe stara slika i ne mogu da zaustavim lupanje srca.

Nikada više neću moći mirno da spavam

Zatvaranje očiju

Mi smo obična porodica. Bile su devedesete, muž je morao na „plaćeni odmor“, a ja sam bila jedna od retkih koju su zadržali na poslu. Međutim, primanja su nam bila mnogo manja nego ranije, tako da smo počeli da se snalazimo na druge načine. Počela sam da radim u privatnoj turističkoj agenciji, posle posla, tako da sam po ceo dan bila van kuće. Muž se snalazio kako je znao i umeo, ali izgleda nije umeo da se snađe. Prodavao je benzin, to je išlo loše, jednom su mu oduzeli sve što je imao, i još je morao na sud, platio kaznu... Počeo je sve više da se povlači u sebe i više nije ličio ni na onog starog muža ni na onog starog tatu koji je mnogo razgovarao sa svojom decom. U to vreme ćerka je upisivala fakultet, a sin je bio prvi razred gimnazije.
Sećam se da su i tad postojali znakovi koje je trebalo da primetim, ali sam svesno zatvarala oči, misleći da ću tim stvarima da se posvetim kad budem imala više vremena. A nikada nisam imala vremena. Po ceo dan sam radila i dovlačila sam se kući mrtva umorna. Čekali su me kućni poslovi. Muž je bio nervozan i utučen, naizmenično. Sa ćerkom sam počela da se svađam, jer nikako nisam mogla da joj uđem u trag, kuda se kreće, s kim se viđa, da li uči. Počela je da spava češće nego ranije kod drugarica, a ja to nisam mogla da proverim. Isključivala je mobilni koji smo joj samo zbog toga i kupili. Mislila sam da je to najgore. Na sina skoro da nisam obraćala pažnju, jer on je uvek bio ono milo, dobro dete koje ne pravi probleme. Kakva zabluda!

Prvi simptomi

Sa školom je bilo gore nego u osnovnoj, ali sam se tešila da je sad teže i da će isplivati. Iz priče sa majkama koje su imale decu kao moj sin shvatila sam da to nije ništa neobično. Međutim, kad sam u drugom polugodištu otišla do razredne tek da vidim kako je, jer nisam redovno odlazila na roditeljske sastanke, počela sam da se brinem - ali još uvek nedovoljno.
On je imao strahovito mnogo izostanaka, koje sam onako olako odmah opravdala govoreći kako je bio prehlađen, te pokvario stomak, te smo bili ovde, te onde... Izvinjavala sam se što to nisam javljala na vreme, pa svi smo zauzeti, kriza je... Skoro sam se naljutila kad mi je razredna rekla da se on ponaša čudno i da sumnja da je počeo da pije ili da se drogira. On nije bio agresivan, nije pravio nikakve ekscese, ali je tako... bio čudan. Čudno se ponašao. Rešila sam da sa njim porazgovaram kod kuće, ali su mi na pameti više bile ocene i izostanci nego bilo šta drugo. Moj sin da bude čudan! Dete ko dete, tinejdžer je, tek mu je 15 godina... Kroz tinejdžerske muke svi prolaze, mislila sam.
Iz razgovora sa njim ništa nisam mogla da otkrijem, ali sam počela drugačije da ga posmatram. Proradio je crv sumnje koji se vrlo brzo pretvorio u jedno čudovište koje je razorilo celu kuću.

Teško mi je i da izgovorim tu reč - narkoman!

Potpuni raspad

Kad je klupko počelo da se odmotava, na površinu je izbilo mnogo toga o čemu nisam mogla ni da sanjam. Tek na porodičnoj terapiji saznala sam da je moj sin, taj divni dečko za koga sam mislila da nikad neće praviti probleme ni sebi ni drugima - da je on od pušenja „trave“ po žurkama u roku od pola godine postao narkoman koji mora da se leči.
Tada sam saznala da je i ćerka prošla kroz deo toga. Čak je u jednom momentu rekla: „Pa zar ti, mama, misliš da ima dece koja nisu probala ‘travu‘? To je normalno. Svako povuče makar dim na žurci. Džoint ide od jednog do drugog.“ Psihijatar me je pitao kako je moguće da ranije nisam primećivala šta se dešava. A onda je sva krivica pala na mene – zanemarivala sam porodicu, nisam uopšte znala kako su mi deca... A muž? Pa, i muž je bio u depresiji, trebalo je i njemu da se nađem!
U to vreme nisam ni spavala, ni jela. Ni sa kim nisam pričala, bilo me je sramota od prijatelja, od rodbine. Nisam se poveravala ni najbližim drugaricama, ali su one navalile na mene. I tada sam pukla! Pukla sasvim. I psihički, i fizički. Potonula sam onog trenutka kad sam počela da im pričam kroz šta prolazimo svi u kući, i kako je moj sin sada na odvikavanju, kako će propustiti školsku godinu, kako ne znam šta da radim i kuda da se denem... Toliko sam plakala da sam imala sve simptome histeričnog napada. Jedina sreća u nesreći bile su te moje drugarice koje me nisu ostavljale samu, koje su se na sve načine trudile da mi pomognu. Hvala im veliko. Zahvaljujući njima nisam poludela, a tako je malo nedostajalo.
Imali su razumevanje za naše probleme i u školi. S obzirom na to da je bio kraj školske godine, nekako su mu zaključili ocene, sa razrednom sam se dogovorila o svemu.

Život u strahu

Celo leto išli smo kod raznih psihijatara, u Centar u Ruzveltovoj, plaćali smo i detoksikacije i transfuzije, i čajeve, i meleme... Nisam sina ostavljala ni na trenutak samog, a imali smo i mučne scene. Jednom je krenuo na mene da me udari, i potukli smo se. Mislim da smo tada dotakli dno. Ali, ostala sam uz njega. Bila sam rešena da trpim sve, do kraja, samo da njemu bude bolje i da izađe iz tog začaranog kruga droge. Zajedno smo i plakali, i zaklinjali se, i opet se svađali... Nismo se više nikad potukli, ali je nekoliko puta malo falilo da se ponovi ista nemila scena.
Malo po malo, porodica je izlazila iz mučne situacije, muž se trgnuo... sa ćerkom sam popravila odnose, ona se udala, postala majka... sin se oporavljao, raskrstio sa starim društvom. Ostali smo bez para, ali ništa više nije bilo važno – samo da moj sin ozdravi, samo da opet budemo ona stara porodica, oni kojima je najveći problem dogovor oko boje zidova kad kreče. Svi su oni izašli iz pakla, osim mene. A možda mi se samo čini, možda i oni od mene kriju koliko im je teško. To je rana koja nikad ne zaceli.

Priredila: Milja Lukić