Tajna stare kutije

Posle očeve iznenadne smrti, pronašla sam fotografije i pismo njegove stare ljubavi. Nisam ni slutila da ću se u potrazi za nekim odgovorima, sresti sa osobama koje će mi promeniti život

Moje detinjstvo bilo je srećno, ispunjeno porodičnom slogom i ljubavlju. Volela sam to što sam slična ocu, to što delimo vreme, misli, osećanja, a mamu sam - volela... Kada sam imala šesnaest godina mama je umrla, samo se tiho ugasila jednog jutra. Posle smo saznali da je bila bolesna duže vreme, ali nije želela da nam bude na teretu.

Moj najbolji prijatelj

Tata se potrudio da mi zaista ništa ne nedostaje. Bio je uspešan poslovan čovek, direktor jednog velikog preduzeća, lepo smo živeli, putovali... On je bio moj najbolji prijatelj. Bio je uz mene kada mi je bilo teško posle mamine smrti, tešio me, pričao mi o njoj, kako su se upoznali, kako ju je osvajao, o njenoj stidljivosti, o tome da je odmah znao da je ona prava žena za njega... Priznajem, dugo, dugo sam mislila da je moj otac idealan čovek.
Završila sam fakultet, zaposlila se, izlazila sam sa nekolicinom mladića dok nisam srela onog pravog. Uz mog Ivana našla sam sreću u braku. Dobili smo dvoje dece, sina Dušana (dali smo mu ime po Ivanovom ocu) i Katarinu (po mojoj majci). Sve u mom životu je delovalo baš onako kako bi trebalo. Srećno... Tata se penzionisao, provodio je mnogo vremena sa nama. A onda, jednog dana, nije došao kod nas na ručak. Izbezumljena od brige, ubedila sam supruga da odemo do njega. Zvonili smo na vrata, a kada sam pokušala da otvorim svojim ključem, nisam uspela. Znala sam da se tati nešto dogodilo! Provalili smo u stan i zatekli ga kako leži na podu. Lekari su nam rekli da se nije mučio, da ga je jak srčani udar oborio na mestu. Bili su mi potrebni meseci da se oporavim...

Sad si tu, a onda te odjednom samo nema, ostaju nedovršene misli, poslovi, priče...

Vreme tuge

Jednog jutra sam se probudila sa jasnom mišlju da više ne mogu tako. Otišla sam u očev stan. Bilo mi je teško da se ponovo nađem na mestu koje me je podsećalo na njegove poslednje trenutke... Trebalo je da sredim očeve stvari, dokumenta, da odvojim ono što je za bacanje od onoga što želim da sačuvam. Najviše su me potresle raširene novine i naočari na njima. Očigledno da ih je čitao kada je osetio simptome... Plakala sam, čini mi se, satima. Zbog tate, zbog života, zbog toga što danas jesmo, a sutra nismo, što nikada ne znamo kad će nas smrt prekinuti u čitanju, u postojanju, u... Sad si tu, a onda te odjednom samo - nema. I sve što si činio, sve što si znao, voleo, kao da nije ni postojalo - ostaju nedovršene misli, poslovi... Pronalazila sam razglednice koje sam mu slala sa raznih putovanja, fotografije sa porodičnih letovanja još dok je mama bila živa... Tako su mi oboje nedostajali! Pažnju mi je privukla neobična kutija koju nikada do tada nisam videla. Otvorila sam je pažljivo. Na vrhu se nalazila slika mlade, lepe, meni nepoznate žene. Na drugim fotografijama videla sam i mog oca sa tom devojkom. Bili su nasmejani i delovali blisko, zaljubljeno... Oči mlade žene su blistale čak i na staroj crno-beloj fotografiji. Okrenula sam sliku i na njoj pronašla vrlo malo podataka: Majda, Bohinj, 1964. godina. U kutiji su bile i pesme, ljubavne poruke pisane na slovenačkom i potpisane sa Majda. Nema sumnje, to je bila tatina tajna ljubav iz mladosti! Nije mi bilo čudno što je moj otac voleo nekoga u prošlosti, već što je tako dugo čuvao uspomene na staru ljubav i još čudnije mi je bilo što je nikada nije spominjao. Tu je bilo i jedno jedino pismo. Majda je odgovarala mom ocu da se seća njihove ljubavi, da joj je značio mnogo, ali da ne može da dođe u Beograd i uda se za njega, da sad, kad su razdvojeni neko vreme shvata da je to bila samo prolazna zaslepljenost. Na poleđini pisma bila je i njena adresa...

Polazak u avanturu

Toliko sam o tome pričala da je Ivan predložio da odemo u Sloveniju i potražimo tu tajanstvenu Majdu. Bila sam uzbuđena kao malo dete koje kreće u avanturu! Čim smo se smestili, pošla sam u potragu. U malom mestu svi sve znaju, pa nije bilo teško da saznamo da Majda i dan-danas živi u roditeljskoj kući, da sa njom živi ćerka, zet i dvoje unučadi... Zamolila sam muža da me pusti da odem sama da je posetim. Majdina kućica, sva u cveću, izgledala mi je toplo i prisno. Gurnula sam kapiju i ušla u dvorište. Vrata mi je otvorila žena mojih godina, očigledno Majdina ćerka. Uvela me je uz osmeh i pozvala majku. Sedokosa starica živih očiju kao sa starih fotografija vrlo brzo mi je postala bliska. Pričale smo dugo o nevažnim stvarima, a ja sam se na kraju odvažila da je pitam da li se seća mog oca. Pitala me je kako je tata, šta radi. Kada sam joj rekla da je tata umro pre nekoliko meseci, uzdhnula je duboko. Ćutala je nekoliko trenutaka, a onda me pozvala da prošetamo po bašti. Da, naravno, da ga se seća. Bili su mladi, tata je došao sa drugom sa studija na nekoliko dana. Njih dvoje su se upoznali, provodili vreme zajedno, išli na izlete, zaljubili se i nije postojalo ništa drugo do njihove ljubavi, strasti... Ali, onda je raspust bio gotov, tata se vratio u Beograd, ona je ostala i - to je to.

Žena i dete bi mu samo stajali na putu, a on bi morao da se odrekne svojih snova

Istina se kad-tad otkrije

Njena priča mi nije delovala sasvim ubedljivo - bila sam sigurna da je Majda iskrena, ali i da mi je nešto prećutala. Posećivala sam je svakodnevno. Njena ćerka, zet i deca su mene i mog muža dočekivali toplo, s dobrodošlicom. Ponekad bih uhvatila sebe kako gledam u Majdinu ćerku Milenu i starijeg sina. Nešto mi je tu bilo čudno, poznato, drago, ali me je istovremeno i plašilo. Ivan i ja je trebalo da ujutru otputujemo i otišli smo da se pozdravimo sa njima. Već odomaćena ušla sam u njihovu kuću i nekoliko trenutaka stajala zapanjena pred prizorom. Milena i njen stariji sin sedeli su za stolom i prepirali se oko nečega, smejući se. Ta scena mi je bila poznata, njene oči, njegove oči, izrazi lica... Tata, ja i Dušan upravo tako izgledamo, imamo isti izraz lica, na isti način se smejemo. Pogledala sam u Majdu koja me je dovela do fotelje i posela. „Shvatila si, zar ne? Mislim da ti dugujem celu priču”, rekla je i nastavila: „Tvoj otac i ja smo se mnogo voleli. Ali, pred njim je bila srećna budućnost, trebalo je da završi fakultet, da se zaposli, maštao je o tome da postane uspešan, dobar u svom poslu... A ja sam bila obična devojka sa sela. Nisam imala preteranih ambicija sem da nastavim da radim u prodavnici, da se šetam ovim planinama... On je otišao, a ubrzo posle toga saznala sam da sam u drugom stanju. Znajući koliko je tvoj otac iskren i dobar čovek, nisam to smela da mu kažem. Žena i dete bi mu stajali na putu, ja bih bila nesrećna daleko od svog doma, bog zna od čega bismo živeli, a on bi sasvim sigruno morao da se odrekne snova koje je imao o budućnosti... Posle nekoliko godina saznala sam da se oženio, da ima ćerku, da je postao direktor jedne firme. Bilo je kasno i drsko da se tad umešam. Možda sam pogrešila što mu nikada nisam rekla da ima ćerku, ali sam to uradila zato što sam mislila da je tako najbolje za njega, za nas. Kad je Milena porasla, ispričala sam joj celu priču i ona se složila sa tim da ne želi da vam se nameće.”
Plakale smo sve tri. Pogledala sam u Milenu i vidila koliko ličimo. Pa mi smo sestre! Pošla sam u Sloveniju želeći da otkrijem tatin tajni ljubavni život, a našla sam sestru! Zagrlile smo se i pričale cele noći.

Ja imam porodicu!

Bilo je to pre tri godine. Milena i ja se čujemo barem jednom nedeljno, delimo tajne i pričamo kao što to rade prave sestre. Oni dolaze kod nas leti, a zimi obavezno idemo kod njih na skijanje. Naša deca takođe su postala bliska i ponašaju se kao prava braća. Majda je svima baka i razmazila je sve četvoro unučadi.
Jedva sam je naterala da nas poseti i tada smo nas tri zajedno otišle na tatin grob. Eto, njegova tajna nas je zauvek spojila, nas tri i našu decu. Majda je izvadila iz tašne sveću u obliku srca i stavila je na mamin grob - da zahvali ženi koja je mom ocu bila dobra supruga i rodila tako divnu ćerku kao što sam ja. Možda je sve baš tako i trebalo da bude. Ko zna...

Priredila: Marija Jakob