I živeli su srećno...

Pozivamo vas da sa nama podelite svoje najintimnije ljubavne ispovesti. Pišite nam o lepim stvarima koje ne možete da zaboravite, o trenucima sreće, ljubavima koje ruše sve pred sobom, onim zabranjenim, onim starim, i novim... Podelite svoju intimu sa Lisom, vašom najboljom drugaricom. Svoje ispovesti šaljite nam na adresu: Adria Media Serbia, Lisa – Ljubavne ispovesti 11150 Beograd 105; PF 3 ili na mejl adresu: lisa_price@adriamedia.rs Autora priče koju objavimo, nagrađujemo lepom knjigom. Pišite nam!

„Najbolji frajer“ i ja bili smo nerazdvojni, zajedno smo učili, odlazili na žurke i u diskoteku, ali kad bismo bili sami, uglavnom je pričao o sebi, a ja sam pomno slušala i davala savete kad sam smatrala da su mu potrebni. On o meni nije znao skoro ništa. Da li ga je zanimalo?

Desi se ponekad da možete i da birate u ljubavi iako niste lepotica, pametnica, bogatašica... Tako se desilo i meni, i kad se setim te situacije, još me zabavlja kako sam se mučila šta da radim... a sad mi je to smešno. Najvažnije je da sam dobro izabrala, ne da se ne kajem, nego mislim da sam bila srećnija nego pametnija.

Jedan je „za izložbu“, a sa drugim je zabavnoSa nepunih 18 godina nisam bila neka lepotica, ali nisam bila ni ružna. Jedino po čemu sam se možda izdvajala, to je bilo veliko društvo, a tada sam mislila da su mi prijatelji svi koje znam, pa sam se baš trudila da „prijateljstva“ održavam, što je iziskivalo mnogo vremena i truda. Mnogo je to rođendana na koje sam morala da idem, često sam bila rame za plakanje, bilo je i situacija kad pomešam životne priče pa drugarici koja je upravo saznala da je momak vara savetujem da ga izljubi kad ga vidi, a onoj koja je provela vikend iz snova da ga isprepada. Naravno, nisam imala momka, a i kako bih kad sam svima bila drugarica?
I onda se desilo da momak za kojim uzdišu sve devojke odjednom počinje naprasno sa mnom da se druži, da mi nosi knjige iz biblioteke, da mi priča o porodičnim zgodama i nezgodama, a posle nekog vremena počinje da me vodi sa sobom na žurke na kojima nema ljudi koje ja poznajem.
U to vreme glavne su bile diskoteke i ja sam, podrazumeva se, u njima bila inventar. Kad popisuju stvari mene ne zaborave, bila sam sastavni deo podijuma za igru. Mlatila sam kosom, izvijala se, skakala neumorno, znala sve korake svih filmskih koreografija... Sad ulazim u društvo u kojem je igranje glupo, gde se sluša neka druga vrsta muzike, gde se ismevaju oni koji se znoje u ritmu. Igrao je samo neki buckasti riđi tip i svi su se smejuljili, što njemu nimalo nije smetalo. Nisam napravila grešku da zaigram, stajala sam sa čašom negde po strani i razgledala ko se sve tu kreće i slušala o čemu se priča. A teme su bile meni nekako strane i nisam se posebno trudila ni da se uključim u razgovor.

Sa 18 godina sam mislila da baš sve znam o životu i ljudima

Oko „riđeg debeljuce“ je sad bila gomila ljudi koja se osmehivala, jer je vrcao od dosetki, i od svih grupa koje su stajale i razgovarale, najzanimljivije je bilo oko njega. Pomno sam ga posmatrala - onako pegav sigurno nije „frajer iz snova“! Ali, kad sam ga kasnije malo bolje upoznala, postao mi je čak i lep. Tada nisam mogla da znam da će biti ljubav mog života. Jedno vreme je trajala „dupla veza“, izlazila sam sa obojicom, ponekad i sa obojicom zajedno, ali smo se samo družili. Dok su za „najboljim frajerom“ uzdisale devojke, oko „pegavog“ je uvek bilo veselo.
Iako se nijedan nije izjašnjavao, postalo je jasno da su obojica zainteresovana za mene i morala sam da pokažem kome dajem prvenstvo. Suština je bila da sam se osećala kao dama koja bira između dva viteza, i makar koliko mi to godilo na početku, kasnije je počelo da me opterećuje - nisam mogla da se opredelim. Jedan je bio „za izložbu“, a s drugim mi je vreme prolazilo brzo, stalno me je zasmejavao... Izabrala sam „ružnog“, naravno.
Otad je prošlo 30 godina i ja sam zadovoljna žena koja pored sebe ima čoveka koga voli i koji voli nju. Naš stariji sin ima riđu kosu, a mlađi voli da nas zasmejava. Nisu debeli, ali obojica ne znaju da plešu, nažalost.

Dens