Porodica na svakom koncertu

Roditelji Marije Vujadinović iz Beograda, učenice baletske škole „Lujo Davičo“ uvek su u publici i prate njen rad na svim nastupima u Srbiji

Sa Marijom Vujadinović idem u isto odeljenje u srednju baletsku školu „Lujo Davičo“ u Beogradu. Treća smo godina i zajedno smo na smeru narodne igre, koji je jedini tog tipa u našoj baletskoj školi i koji pohađa 21 đak.
Marija se odavno bavi igranjem narodnih igara, a trenirala je u Kulturno-umetničkim društvima „IMT“, „Vrbica“ i „Branko Radičević“. Trenutno igra u „Fruli“ i veoma je zapažena igračica u brojnim koreografijama.
Tradicionalno, svake godine učenici naše škole nastupaju u Narodnom pozorištu. U maju ove godine zajedno smo igrale u baletskim koreografijama sa elementima folklornih igara.
U publici su tom prilikom bili Marijini brat Luka, mama Zdenka i tata Predrag. Normalno je da svi roditelji đaka dolaze na koncerte da ih gledaju, ali Marijinu porodicu bih da izdvojim kao neverovatno pozitivan primer.
Gde god da gostujemo po Srbiji, oni su uz nju. Sve troje sednu u automobil i dođu da nas gledaju u kojem god da smo gradu. Njen tata Predrag ima kameru kojom snima sve Marijine koncerte, a koje često kod nje kasnije gledamo na DVD-ju. Sećam se da su došli na naše nastupe u Valjevu i u Smederevskoj Palanci, a čak i u jedno selo blizu Bele Crkve. Marija uglavnom putuje sa društvom iz škole (ili sa članovima ansambala u kojima je igrala), a oni dolaze posebno.
Čini mi se da im to nikad neće dosaditi. I kada sam razmišljala o njihovoj upornosti i ljubavi, shvatila sam da je to zbog velike nesebične podrške koju stalno pružaju Mariji.
Verujem da su taj optimizam nasledili od svojih roditelja jer je Marijina mama kao mlada pevala u horu, a tata je bio sportista, odnosno igrao je fudbal iz hobija.
Marija mi je pričala da je prvi nastup imala u prvom razredu osnovne škole „Rade Končar“ iz Zemuna, na priredbi za roditelje, kada je i počela da igra narodne igre.
Naravno da se podrška Marijine porodice vidi i na sceni, u njenim nastupima. Pričala mi je da ima tremu pred svaki koncert, i da ona nestaje kada joj mama kaže da nema potrebe za tim i da će odigrati tačku kako treba. Nedavno smo imale godišnji koncert baletske škole u Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“. Marija je igrala u koreografijama „Ero s onoga svijeta“, „Mašarska igra“, „Ruska igra“ i drugim.
I tada su, kao i uvek, članovi njene porodice bili u publici. Tradicionalno, kada se završi nastup, Marija se prvo javlja njima, kako bi čula komentare. Mama joj često daje „signale“ iz publike da treba više da se smeje, jer Marija često to zaboravi.
Sve Marijine drugarice (uključujući i mene, naravno) kao i drugovi obožavamo Predraga i Zdenku jer se ponašaju kao da su nam drugari i ne dozvoljavaju nam da im persiramo.
                                                                                                                                      Sandra Radenković