Prvi put pred kamerama

Zahvaljujući podršci porodice uspeo sam da savladam tremu i da ulogu Milančeta u seriji “Moj rođak sa sela” odglumim najbolje što sam mogao, mada pre snimanja nikada nisam ni stao pred kameru

Zovem se Milan Vitošević. Imam trinaest godina I sa roditeljima i mlađim bratom živim u selu Bare kod Kragujevca. Poslednjih meseci ljudi su me malo više upoznali, tačnije videli, jer sam jedan od glumaca u seriji “Moj rođak sa sela”. Ulogu u ovoj gledanoj seriji dobio sam slučajno, odnosno prošao sam na kastingu koji je organizovan u našoj školi. Mislim da sam se pronašao u liku Milančeta Trifunovića, ali ono što je posebno bitno i najvažnije je da sam za ovaj svoj prvenac imao ogromnu, nesebičnu podršku porodice.
Moram da kažem da sam imao ogromnu tremu kada je reditelj nazvao i rekao da je uloga dodeljena meni. Pitanja “šta” i “kako” vrtela su se po glavi. Nikada u životu nisam stao pred kameru, ali moji roditelji bili su tu da me ohrabre. Majka je danima sa mnom učila scenarijo. Dok sam ja učio svoju ulogu, ona je ostavljala sve svoje uobičajene poslove i pomagala mi da sve to savladam. Znala je da je ovo veliki izazov za mene, ali ulivala mi je veru da ću uspeti.
I tatina podrška bila je ogromna. Često je odlazio na snimanja samnom, bodrio me, pomagao da se što više opustim ida budem što bolji. Ne smem zaboraviti ni podršku drugara, nastavnika iz moje škole “Sveti Sava” u Barama. Razumeli su moja odsustvovanja sa časova, a ja sam se sa druge strane trudio da sve to nadoknadim i da ocene u dnevniku budu što bolje. Jesam glumio, ali moja porodica je bila ta koja mi je dala maksimalnu podršku, koja je bila srećna i ponosna zbog mene.
Sećam se da su jedva čekali da se uveče vratim sa snimanja i da im ispričam kako je bilo, kako sam prošao, i koliko sam puta morao da ponavljam tekst. Koliko je sve to njima bitno video sam i kada je počelo emitovanje serije. Svi su imali tremu, mami su od sreće bile oči pune suza. Posle prve epizode, kao da su odahnuli, jer videli su da je to dobro i da sam se lepo snašao u celoj “glumačkoj priči”.
I sada verujem i znam da bez njihove podrške bi sve to izgledalo mnogo teže, ali oni su bili tu da savladaju sve moje strahove. Moram da pomenem i brata Miloša koji ima samo šest godina, ali i on je razumeo moje obaveze. Dok sam ja učio tekst, prekidao je svoje nestašluke, dečje vragolije, i postajao prava “bubica”. Sada sa ponosom svima koji dođu u naš dom kaže da je njegov brat glumac. Da li ću to zaista biti, vreme će pokazati, ali jedno je sigurno. Ako se to I obistini siguran sam da ću to postići samo zahvaljujući porodici.