Oni su me razumeli

Slobodan Vujičić je kod nas najmlađi vozač autobusa, turističke klase. Dvadeset jedna mu je godina! Uspeo je da tako mlad ostvari svoj dečački san samo zahvaljujući razumevanju porodice

Sticajem okolnosti našla sam se kao putnik na jednom proputovanju do Mađarske. Već na samom polasku, nisam mogla a da ne primetim vozača. Bilo mi je zaiste interesantno što za volanom vidim golobradog momka, tek ako je prevalio dvadesetu. I dok verovatno njegovi vršnjaci još „traže sebe“, pokušavaju da nađu posao, on uveliko radi tako ozbiljan posao. Na granici sam primetila da odlično govori jezike i naravno morala sam da ga upoznam. Zove se Slobodan Vujičić, dvadeset jedna mu je godina i najmlađi je vozač autobusa na međunarodnim relacijama:
- Za sve što sam postigao u životu dugujem ocu. I on je sam vozač, i još kao dečaka vodio me je na putovanja, i jednostavno se desilo da sam ovaj posao zavoleo. Moram reći da se on u početku malo bunio, negodovao što želim da se bavim ovim poslom, ali kada je video da i nema nešto mnogo ubeđivanja i da je sve to njegova „krivica“ morao je da popusti – ispričao mi je ovaj mladić.
Kako posao vozača autobusa na međunarodnim linijama zahteva dosta toga, tako i Slobodan dobro govori jezike, a o ljubaznosti, predusretljivosti i da ne govorim. Ispričao mi je da dosta toga duguje porodici koja je uvek imala razumevanja za njegova interesovanja i snove. Za samo godinu dana proputovao je čitavu Evropu, a starije kolege prema njemu se ophode kao ravnopravnom kolegi, jer on to i zaslužuje:
- Volim da vozim ekskurzije, a često se dešava da traže baš mene. Zna da bude naporno, pređem autobusom na hiljade kilometara, ali meni je važno da ovo što radim volim, i da imam podršku svojih najdražih. Retko koji roditelj bi razumeo želju svog deteta da ode u vozače, ali ja sam imao sreću da su moji to razumeli. Njihovu podršku mislim da sam uzvratio na najbolji mogući način. Trudim se da budem što bolji vozač, da ljudi imaju poverenja i u mene i u moje godine.
I kada dođe sa napornog puta zna da ga čekaju njegovi najmiliji u toplom domu. A on neće zaboraviti neku sitnicu sa putovanja, kao uspomenu. To je mala pažnja, a njegova zahvalnost porodici je ogromna.
Jela Petrović