Jesenja avantura

Nikola Đinđić iz Beograda doživeo je neprijatan doživljaj u poseti zoološkom vrtu, ali ga je prevazišao uz podršku porodice

Dugo ću pamtiti taj veseli događaj u mom malom i veselom dečjem životu. Sećam se dobro, bio je početak rane, zlatne jeseni. Mama i tata su rešili da mene i mog starijeg brata povedu jednog lepog subotnjeg dana u posetu zoo vrtu.
Kalemegdan je bio okupan u predivnom, blagom suncu. Šetači su sa svih strana izvirali. Dečja graja se čula do neba. Dan kao stvoren za šetnju, rekreaciju, obilazak i razgledanje znamenitosti Beograda. Bio sam radostan što ću ponovo, po ko zna koji put, videti sva ta mala, lepa slatka stvorenja.
Svi oni su nas sa velikim nestrpljenjem čekali u svojim kućicama. Istovremeno, i mi smo se radovali susretu sa njima, jer ćemo neke životinje koje su tek došle u naš grad prvi put videti. Ni slutio nisam da će me jedan vragolan tog dana obrukati.
Meni je naravno, kao i većini mojih drugara, pažnju privukao, a ko drugi, nego kavez sa majmunima. Iz tog dela zoološkog vrta čula se najveća cika i vriska posetilaca, a ljudi su se tiskali oko njihovih kaveza. Pa zar njihove vragolije nisu svima simpatične? Ne zna se ko je koga više posmatrao? Mi njih ili oni nas.
U jednom trenutku, kesica čipsa iz mojih ruku gotovo je poletela. Nisam se ni najmanje nadao, čak ni slutio nisam da će me majmun nadmudriti. Pa zar i on zna šta je ukusno? Zar baš moj omiljeni čips? Prisutni posetioci smejali su se do suza. Ja sam bio više nego začuđen. Gde baš on da me pređe? U stvari, ja sam tog trenutka bio više smešan, a ne majmun. Jer, priznaćete, ispao je pametniji od mene, upravo zbog moje neopreznosti. Bilo mi je čak po malo i krivo.
Mama, tata i brat su me tešili jer sam bio na granici da zaplačem. Osećao sam se i postiđeno. Ali, zato je uvek tu moja porodica, uz mene. I onda kada je smešno, isto kao i kada mi je teško. Sve trenutke zajedno delimo. I lepota i teškoća zajedno se prevazilaze. Čvrsto sam stegao maminu i tatinu ruku i krenuo ka izlazu. Brat je skakutao ispred nas. Uz put su nam roditelji kupili ne samo novi čips nego smo dobili i sladoled. Krenuli smo ozarenog lica prema spomeniku Pobednik, u nadi da će nas ovo zajedništvo još dugo godina držati zajedno, sve četvoro na okupu.
Nikola Đinđić