Od takvih se uči ljubav

Miroslav, sada sudijski pripravnik od rođenja je slep. Zahvaljujući podršci porodice završio je fakultet, zaposlio se, živi život „punim plućima“

Osećam potrebu da napišem priču o mladom čoveku Miroslavu Kovačeviću, njegovim roditeljima Mirjani i Milenku, bratu Voju. Mislim da zaslužuju da nađu mesto u ovoj rubrici, da ako postoji „naj porodica“, onda su to oni sigurno.
Miroslav, kome je sada dvadeset sedma godina od rođenja je slep. Najverovatnije inkubatorsko slepilo. Odrastao je sa mojom decom, i ono što je posebno interesantno, što me zaista zadivilo je što njegova porodica nikada ga nije prihvatala kao dete sa hendikepom. Svuda je išao sa ocem i bratom, pomago u kućnim poslovima, unosio drva. Baš se sećam tih drva. Jedne jeseni oni su pripremali drva,i njemu otac naslaže u naručje drva i on ih nosi sigurnim korakom. Gledajući to shvatio sam da mu je korak siguran baš zahvaljujući toj podršci, toj sigurnosti koju mu je pružala porodica. I društvo ga je rado prihvatalo, uvek je bio omiljen, a mislim da ni on ni ostali njegovi vršnjaci dugo nisu ni bili svesni da je on slep.
Išao je prvo u školu za slabovidu decu u Zemunu.Odvojio se od kuće sa šest godina. Znam koliko je njegovima bilo teško, ali želeli su da se opismeni, nauči „Brajevo pismo“ tako da su svi i to odvajanje junački podneli. Svakog petka išli su po njega, dolazio je kući, i tako punih osam godina. Onda gimnazija, pa fakultet. Kada je diplomirao srce mi je bilo puno. Kao da je moje dete donelo fakultetsku diplomu. Njegova diploma je diploma za celu porodicu, za istrajnost, volju. Sećam se dok je bio mali, dok nije mogao sam da čita knjige, majka mu je uvek čitala, objašnjavala. Sada, od kada se zaposlio, a biće skoro godinu dana otac ili brat ga dovezu do suda, a majka sačeka posle posla. Pre neki dan video sam ih na ulici. Prizor koji je vredelo videti. Miroslav ide sa majkom, onako kao da šetaju, razgovaraju, smeju se. Jasno mi je kao je ovaj momak uspeo, kako se junački nosi sa svojim hendikepom . Imao je i ima porodicu, njih troje koji su uvek uz njega, koji mu ni jednog trenutka nisu ni dali priliku da se oseti kao invalid. Ko ne zna da je slep teško da to može i da primeti. Hoda sigurno, odlično se snalazi u prostoru. Sa lap – topom, mobilnim telefonom pravi je mladi budući sudija.Neću preterati ako kažem da je i taj siguran hod sigurnonst koju Miroslav ima od svoih najbližih. Kovačevići su pravi primer kako se sa problemima, naročito onima koji se ne mogu promeniti, čovek mora boriti, suošiti razumno, koliko je bitna podrška porodice, koliko je zapravo porodica sve, i blago onome ko je ima.