Pobednica akcije "Druga žena" je Duška Ogrizović iz Novog Sada

Mnogo je situacija u kojima se žene osećaju kao druge, manje voljene i važne, ali najbolnija je kada ih povredi voljeni muškarac. Duška Ogrizović inspirisana knjigom Vesne Radusinović ubedila nas je da je vična pisanju. Nadamo se da ćete iz njene priče naučiti da ne date na sebe i da treba da se borite!

Sujeta je smrtni greh.. I ponos je valjda. Niko mi to nije rekao nakon što sam naučila da hodam i pričam pa zaplesala taj čudan valcer zvan život – opojan ples nekad zabranjen dok ga igraš a kao da miliš po horizontu koji razdvaja vrhove od ponora, pakao od raja...
Ah da... I rasla sam tako pod staklenim zvonom, kao princeza na zrnu graška opsesivno se držeći knjiga, najodanijih prijateljica koje su me šetale iz prostora u prostor, iz veka u vek, iz sveta u svet... I uvek su mi, nekako, zapadale baš role najfinijih nimfi vešto izvajanih rukama vajara čija ih je genijalnost podizala na nebeske pijedestale.. Uvek sam bila prva, jedina, najvažnija.... A - sporedna, druga, prosečna... Hahaha.. Ko? Zar ja?
Sve mi diraj ali ponos ne... Možda sam bila tada i pomalo arogantna ali, šta dete zna? Zato i mora da uči.. Jer niko se naučen nije rodio. A najbolje se uči, kao što znamo svi – na sopstvenoj svojoj koži.. Izloženoj na srebrnoj tacni toj višoj sili koja nam zacrtava staze dok nas degustira bisernim zubima i prevrtanjem pod jezikom Svog Kraljevskog Veličanstva naizmenično nas dižući u visine pa, bez najave bacajući na dno..
I kažnjena sam.. Nemilosrdno... Kako nešto tako slatko poput greha može toliko da zagorča svaki dan u godini, svaki sat u danu, minut u satu, sekund u minuti, svaki prokleti nanosekund u sekundi terajući te da puziš i moliš za svako „Nikad“ ikad izgovoreno...? Samo da prestane da boli...
O da... Može, itekako može... Kako? Tako.. Lako...

Tog dana kada sam nizala korake poznatim cestama sunce je kao i uvek kralo moju senku svađajući se s vetrom u mojoj kosi... Sećam se, tako živo, u jednom je trenutku prekinulo poznatu igru i odlutalo od mene.. Neka jaka magnetna sila podigla mi je oči i... Već sam se sledeće sekunde našla tamnih zenica vezanih za kristalne smaragde ispod kapaka jednog stranca koji su mi se kao skeneri kroz glavu  zavukli pod obraze, spustili niz grlo i vratlomnom brzinom zaposeli svaku kap krvi koja je krenula da ključa... Samo što se nisam raspala.. Srce mi je omekšalo u glinu mekoće savršene za vajanje, sva se čula pojačala do granice bola i mogla sam da vidim, čujem i mirišem svaki i najskriveniji detalj – boju neba, miris podneva čak i da okusim kap nektara koja je u tom vanzemaljskom trenutku pobegla sa neba... Tada kad je prvi put On ušetao u moj dan, uzeo ga, stavio u džep a ja skrušeno i potpuno izgubljeno pružila ka njemu ruke dajući mu, skoro zahvalno i potpuno krotko, svaku poru svog bića... Kad sam se te noći zavukla pod plahte, sve oko mene i u meni već nekoliko sati – nije bilo moje...
Od tog trenutka, tek sam kasnije shvatila; „moj“ život mogao se podeliti na eru pre, za vreme i posle... Njega...
U meni se rodilo ono nešto za šta se nisam usuđivala da verujem da zaista postoji... Taj osećaj toliko veći od vremena i od mene same da sam jedva disala.. Pa naravno, nije ni namenjen smrtnicima a boginja nisam bila, bar koliko sam znala.. Drznula sam se da liznem ambroziju i okusim kapljicu nektara.. Trebalo je da predvidim.. Morala sam da znam – za to ću biti kažnjena...
Počela sam da volim. U vremenu kada je ljubav kao veštičarenje, onaj najgori zločin koji nisu smeli da počine ni mnogo jači od mene... Moj lični inkvizitor nežno me je uhvatio za ruku, proveo kroz sudnicu i – osudio na lomaču... A ja, njegova prelepa mala veštica, slepo sam mu se privijala uz grudi i ništa, baš ništa od toga nisam videla....
 
Vreme je prolazilo ne trzajući se i ne obazirući na kamenje o koje sam se spoticala niti na euforične slatke oblake po kojima sam lebdela.. Tonula sam u njega onako kako dan smenjuje zoru a noć uranja u sumrak... Moj novi najbolji prijatelj učio me da vozim, da kuvam, smejem se, razmazio me kao dete.. Mene - svoju novu igračku među stotinama drugih iako ni blizu sličnih, koje nisu bile čak ni bačene u stari orman.. Samo, ja ih nisam videla... Upijala sam svaku Njegovu reč kao apostolsku, iz dana u dan sam se formirala i oblikovala prema kalupima koje je kovao On prema svojim savršenim standardima..
„Pogledaj se, imaš toliko potencijala, šteta je da to ne iskoristiš.... Ja tebe jako, jako volim, ti si moja drugarica... Hajde, hajde, spremi se, dolazim po tebe – vodim te u teretanu da radiš čučnjeve.. Da ti iskoči onaj lepi ženski mišić na zadnjem delu butine.. Ah, te tvoje noge... Aaa, je l’ ti mene voliš? Šta sad radiš? Opet si u kadi.. Aaaaaaaaaah, kad će uvesti telefone s kamerama da mogu da te gledam dok se mažeš pred ogledalom? Kad bi Maza i Lunja bili brat i sestra, ti bi bila Maza.... Imaš one dve rupice iznad guze? Imaš, da.. Ti sve imaš.. Koža ti je tako meka; nema svako meku kožu, znaš? Ti si tako nenormalno lepa.... Kako to da sada nisi negde s nekim?“
Nisam razumela, ništa.. Godine su se smenjivale dok je On smatrao simpatičnom svoju igru toplo-hladno... Ohhh, sam Bog mi je svedok koliko sam radila na sebi, po sebi, spolja i iznutra samo da budem bolja.. I bolja.. I bolja pitajući se... Mogu li ikada biti dovoljno lepa za Njega i dovoljno pametna? Dovoljno dostojanstvena i umiljata? Tako puna želje da mu ulepšam svaki dan... Nikad, nikad ne bih mogla da podnesem njegov bol...  A nisam videla, slepa, nema, glupa i luda da... Što sam bolja i lepša bila, On mi je bio sve dalji...

Ne znam kako u svoj toj medenoj slatkoći koja me je opijala i oduzimala me svaki put kad bi se našao blizu, nisam uopšte primećivala koliko su je pomućivale Njegove sve češće surovosti... Ili je Njegovo lično zadovoljstvo bilo jednako toliko slatko dok je pomerao končiće u toj svojoj beskonačnoj lutkarskoj predstavi... Dok bi glavna lutka u sebi nekontrolisano drhtala i dalje čuvajući jedino čega je u sebi još bila svesna – svoj ponos... Jedino, jedino što je još uvek bilo samo njeno....
Jer, nije tu bila neka druga devojka, neka „ona“.. U Njegovom životu postajale su uvek – „one“... O kojima je pričao – meni, svojoj slatkoj maloj drugarici... Moja bezuslovna ljubav je, u svoj svojoj savršenosti, prihvatala šamare i bolove kao prirodan satelit svog postojanja.. Ah, da sam mogla – upila bih i svaku Njegovu tugu... Da mu je trebalo novo srce, bez razmisljanja bih rekla: “Vadite moje...“ I tako mi odavno već ne pripada.. Ništa, ništa, ništa.. Osim ponosa... Bila sam tu – ona koja bi život za njega dala ali ne i priznala to dok su sva ta telesa već bezličnih imena i brojeva, prolazila kroz njegov krevet... Kroz Njegov život dok sam se ja pitala a ko sam Njemu ja...

Moje srce, kao talk u njegovoj dijamanstkoj šaci, rasipalo se u milijarde sitnih zrna razmazivih baš poput pudera... Sve drugo i svako drugi bio bi prolazna epizoda u pauzi između Njegovih povremenih zalutalih prolazaka kroz moja vrata.. A tu se osećao tako prirodno dok je, ulazeći, bacao jednu patiku na jednu a drugu na drugu stranu pa sebe na svoje mesto pred moje oči... Tako sam volela samo dok ga gledam.. Pa hranim na kašičicu kremom od banane i čokolade.. Pazeći da ne dodirnem onaj blago okrnjeni zubić čiji otkinut komadić je činio jos čarobnijim njegov osmeh... Dok bi se svaka pora u meni borila sa nemilosrdnom željom da mu lepljive prste spustim na obraze... Ako bi se jednom i  oteli toj nadljudskoj kontroli, srasli bi s negovom kožom jer je ona njima bila kao dom.. Ali tu je uvek bio strah, taj prokleti strah – da još uvek nisam.. Dovoljno dobra...

Oni, svi ti usputni prolaznici kroz moj život, lepili su mi se za majice i za dlanove i tako se mnogo toga vrtelo oko mene u spoljašnjem svetu a meni bi na to  kretale suze... Zašto, čemu to? Svuda oko mene fotoaparati i nosili su me svojim kućama isto onako kako sam jedino u životu ja mogla da imam Njega – kao otet tren smrznut na papiru... A znali bi me tek par sekundi... A ja sam godinama već umirala za Njim, savršeno svesna svoje smrtnosti...

Tada se tu negde pojavio neko drugi –  dovoljno jak da mi skrene pažnju na činjenicu da je tu... Ali, previše slab da me natera da zaboravim svoju večitu rak-ranu, svoju agoniju i kaznu... Zvao me je Mala a ja njega Energija i prijao je, tako je prijao posle Njega.... Po svemu drugačiji...  Iskustvo i sigrunost tog čoveka čelične volje jos su vise naglasili nežnost u Njegovim šakama, a smiren glas i odlučnost razbili su se u komadiće pred Njegovim dečačkim osmehom i smehom petogodišnjaka... Snažan „Zan Pol Gotje“ u kontrastu sa Njegovim mekim obrazima koji su u mojoj glavi uvek mirisali na mleko... Taj je stranac tako opasan smirivao moje podivljale nagone a On... Gotovo da sam Ga mrzela zbog toga što je uvek i ponovo skidao prašinu sa zakopanih mojih detinjih nada i snova o ljubavi... Onoga u šta sam verovala, kao glupača, sve te godine... Sve ono što me je uništilo.... Ali i volela sam Ga... Bio je u mojoj duši kao karma i raširio se nepovratno po mom telu kao bolest.. Kao rak...

Fascinirala sam fascinantnog muškarca... Mala sam za njega bila beba i lako je mogao da me pojede za večeru ali – brinuo je o meni... On nije bio vuk u jagnjećoj koži nego crni panter u savršeno skrojenom odelu... Uvek tu... Slušao me... Razumeo... A ja nezahvalna... Tako glupa, glupa, glupa... Potajno sam želela da se promeni samo da ne bude više  toliko bolji od Njega...
Nije bilo opravdanja... Pitala sam se...
„Zašto plačem u dva noću kad me on ušuška za laku noć? Sav savršen... Zašto se osećam kao izdajnica?Zašto tako boli? I opet drhtim – a zašto sada?“

On mi je nudio tako mnogo a ja uzvraćala hladnoćom... Sve od sebe sam davala da to ne oseti... On je bio mir.. Mir, mir...
U bunilu sam šaputala...
„Pusti me ljubavi... Skloni te nevidljive okove... Pusti me da umrem i ponovo se rodim u životu u kom ću, kad te sretnem, imati samo taj čudan osećaj već viđenog... Samo Deza Vu... Molim te ljubavi... Molim te anđele...
Nemoj, pored svega, da budeš još i sebičan...“

Morala sam da ga slažem osećajući dve reči kako mi klize sa usana...
Ali su klizile i suze za njima... Iste sekunde...

Energija:  „Mala, ti samo moraš da znaš kome pripadaš...“ Odgovarala sam: „Niko nikome ne pripada...“  U sebi sam vrištala: „Nemoj, nemoj samo to da govoriš! Ne znaš šta pričaš...“
Uspavljivala bih čežnju...
Ne znajući kako da zaustavim taj rapidni uspon bola...

Želela sam da želim Energiju... Možda mi je  i trebao neko jak, on, neko koga bih poslušala. Bar jednom u životu. Da mi naredi da Njega zaboravim. Prebolim.
Da Ga više ne volim.

I tek što se čovek od čelika malo ustoličio u mojim danima, u trenutku je za mene i nestao. Kratkim rezom u glavi.. Jednog junskog prepodneva kad samo što iz zemlje nije lilo, na vratima moje sobe pojavio se On... Zatvorio je vrata i pogasio svetla ostavljaući među nama samo prigušene senke svetlosti polarnog dana... Spustio je dlan na moj stomak pitajući prija li... Sve je bilo kao ostvarenje sna dok su mu usne zalutale u moju kosu... Usledilo je par najlepših meseci mog života..
Pamtim noć kada je zaspao pored mene a ja mu brojala otkucaje srca.. Da spavam? Naravno da ne... Najlepša kosmička muzika svirala je samo za mene....

Rekla sam mu: „Šta ja da radim s tobom? Gde da te svrstam? Nisi mi drug, brat... Kao da lebdimo... Niti smo na nebu, niti na zemlji...“
 On: „I na nebu i na zemlji... Možda je baš zato ovako posebno... To nema niko osim nas, znaš? Tako retko i posebno...“ Zaćutala sam dok su te reči šibale po starim ranama u mojoj duši kao stari njeni dobri poznanici... Ali dobro, sve je dobro, samo kad je On tu.. I gleda me tim velikim očima punim čudne mešavine osećanja koju nisam umela da rastumačim. Samo Njega nisam uspela da razgolitim u zenicama, Njega jedinog, od svih koje sam čitala.. Pre.. I posle...

Moja bajka se, jednog dana, iz čista mira, samo preobrazila u noćnu moru... Nešto se desilo, nisam znala šta... Prvo je samo nestao... Kad se vratio, bio je santa leda.. Zatim je viknuo na mene. Prvi put. I poslednji. Izvređao me. Strašan šok nije dozvolio impulsu iz mog mozga da se pokrene i pita samo – A zašto... Da vrišti i vrišti u nedogled dugo... Mada – izgleda da nije ni bilo bitno. Više ništa... Mogao je da mi traži poslednju kap krvi ili da kaže da me više ne želi... Da me ne voli... Zadržala bih dah, izvila usne u najprirodniji osmeh toliko puta već uvežbavan i.... otišla. Ne bi video niti jednu jedinu suzu, mikrogram bola... Nikad ja ne bih bila uzrok najmanjoj ružnoj emociji u njegovom srcu, niti griži savesti..
Ali ne.. Morao je da traži jedino što nije smeo. Ma, nije On to čak ni tražio – pravom robovlasnika dirnuo je u ono što je oduvek bilo sveto – moj ponos. Svaka želja da ga čujem a s kojom sam se godinama borila, da ga vidim i osetim, nestala je u trenutku.... Ubio me je, u samo jednoj jedinoj sekundi.

Shvatila sam tada. Ne, nisam bila druga, nikada. Ni treća, četvrta, peta, deseta... Uvek sam bila – poslednja...
Jer je samo tako, pred drugima i pred samim sobom, on mogao uvek da bude – prvi.

Duška