Kako je biti druga žena - finalistkinje

Na mnogo načina možete da budete „druga“ i nijedan od njih nije prijatan. Ovo su samo neka životna iskustva čitateljki Lise - kako su se osećale, da li su prebolele, pomirile se sa onim što im u stvari ne odgovara, prevazišle na svim frontovima... status „nisam prva i jedina“

Roman Vesne Radusinović „Druga žena“, inspirisao je Lisu da pokrene akciju u kojoj će čitateljke otvoreno govoriti o tome kako su se osećale kad su bile u situaciji u kojoj se našla i Tanja, junakinja romana. Svojom ispovešću možda će pomoći nekome da prevaziđe strahove. One koje su imale bolno iskustvo „druge žene“ na različite načine su saznavale da više nisu „prve“ i svaka je sa tim bremenom izlazila na kraj svojim sredstvima, birajući životne puteve koji su donosili utehu na drugoj strani.

Priča 1: Kao srećna porodica
Bila sam raskošna plavuša. Besprekorna linija, kosa do pojasa, meki glas, zelene oči, đak generacije, romantična do bljutavosti... Maznula sam ispred nosa svim tadašnjim lepoticama najboljeg frajera u Beogradu. Onog visokog Crnogorca sa crnom talasastom kosom i crnim očima u kojima sevaju bičevi. Onog što je završio dva fakulteta, imao sjajnu karijeru i bezbroj devojaka. Brzo smo se venčali i još brže sam mu rodila trojicu sinova, na diku i sreću ocu, dedovima, stričevima, kumovima...  
Uljuljkana u tu nekakvu sigurnost i poštovanje, nisam ni primetila da postajem sve deblja, dosadna, pomalo zapuštena i duboko nesrećna. U mojoj kući više nije bilo mene, samo njih. Muž je počeo da me zapostavlja, izbegava. Nigde nismo išli zajedno. Prestali smo da se smejemo i razgovaramo, a kreveti su nam se razdvojili. Na svaku moju tihu primedbu on plane, lupi šakom o sto, sa čuvenim: „Prestani!“ i ode od kuće. Suze su mi noćima natapale jastuke, a ja sam tonula sve niže.
Dani su prolazili, godine se kotrljale... 
Nije hteo da vozi decu kod mojih u Bačku, kaže – ne podnosi ravnicu, pa sam ih vozila ja. Opekao me majčin dlan na obrazu i njeno toplo: „Sine, šta je to s tobom?“ Trgla sam se od tog žara i odlučila da se odmah vratim kući, sama. „Nemoj, sine. Ostani ovde, ovo je tvoj dom!” „Ne mogu, mama. Volim ga. Pusti me! Idem.“
Rešena sam bila da ga preklinjem, ucenjujem, plačem, sve... samo da ga oživim, da me bar još jednom pogleda onako toplo i čežnjivo. Vozila sam brzo, nestrpljiva i uzdrhtala. Ušla sam u stan tiho, neprimetno, kao što sam i sama bila, čvrsto stežući bocu vina koju su mu moji poslali. A šta ako me odbije? Umreću, ne mogu više. 
Šta sam to videla u našoj spavaćoj sobi? Moj muž, moj dragi, lepi muž i njegov ljubavnik! Zagrljeni, priljubljeni jedan uz drugog mirno spavaju zadovoljno opušteni dok im se kapljice znoja presijavaju na golom telu. Možda od mog krika ili razbijene boce, tek u jednom momentu skočiše i blentavo se zagledaše u mene.
Danima sam plakala, čupala kosu, očajna, izneverena, luda od bola i neverice. Obećavala sam mu da niko nikada neće saznati, ali - šta je sa mnom, prokletniče?
Iznenada, valjda sam se umorila od samosažaljevanja, shvatila sam da tog stranca ne volim. Onda sam ja njemu postavila uslove, na svaku primedbu sam grubo odgovarala: „Prekini!“ I tako, sad smo srećna porodica.
Ponovo sam lepa, vitka i poželjna. Okrenula sam se sebi, često izađem sa drugaricama u pozorište ili idem na neko kratko putovanje. Vidim da mu se rodbina mršti, gunđa, ali ne dajem ni pet para. Sve ima svoju cenu.
Na jednom izletu sam upoznala i NJEGA, ,srećno” oženjenog, finog i galantnog gospodina. Lepo mi je i srećna sam, možda i zaljubljena, ako je to moguće u ovim godinama. Ponovo sam razdragana, zadovoljna, i da, ponovo se smejem. Moj muž je pomalo tužan, odsutan, zamišljen, sve više vremena provodi u kući i sve više ćuti. Ali i ja sam zbunjena. Pitam se: kako? Kako to da u braku gde sam prva žena, ja sam druga, a gde sam druga, ja sam prva. Kako? Zašto?

Priča 2: Staze posute trnjem i cvećem
Kada bi neko od nas običnih smrtnika znao formulu za sreću, verovatno bi bio najbogatiji čovek na svetu, jer svi želimo upravo to – da budemo srećni. „Druga žena“ je misterija o ljubavi, zagonetka i odgonetka najsnažnijeg osećaja prirode. Svaka žena ima posebnu unutrašnju čaroliju. Drugačiju od ostalih. Ali, ja imam svoj poseban stil. Upravo zbog toga „jači pol“ je kraj mene gubio svoju jačinu. Od tigrova i lavova pretvorili bi se u umiljate mačke. Dovoljno mi je bilo samo da vidim njihov hod, pogled, čujem boju glasa i odmah sam mogla da „zacrtam“ vremenski period za koji će se naći u rešetkama svojih slabosti. Volela sam da vidim zbunjenost u njihovim očima. Da igram igru rečima. Uživala sam u svojim ludorijama, jer niko nije shvatao da je to samo maska ispod koje se krilo jedno ranjivo, emotivno stvorenje... Kriva su sećanja. 
Godinama, mesecima tražih te u likovima najobičnijih prolaznika. Došao si bez najave, izdaleka, a ja te zavoleh brže nego što mi je bilo potrebno da shvatim; i zadrhtah, padoh na prvom ispitu opasnosti, jer sam beskrajno verovala tvojim lepim i dugim trepavicama koje su mi govorile nežno i toplo. Možda su me privukle tvoje ruke koje su me kao nehotice dodirivale kratkim jedva primetnim milovanjem?
Živeli smo u istom gradu neki sličan život. Sećam se kada si naglas razmišljao: „Po čemu je ona drugačija?“ Verovatno zbog moje ozbiljnosti i iskrenosti prema tebi. „Mogu i sama da živim, nije mi potreban muškarac“, stavivši ti do znanja da ne moraš da izigravaš viteza. Ljubavi, nisi mogao da shvatiš u čemu je stvar. Zatim si besno seo za volan dodavši gas. Pogledao si me. Ja sam plakala. Tada si me nežno poljubio, ja ti uzvratila poljubac. Otišao si, ljubavi, kao šapat vetra na usnuloj stazi. Ja te nosim u naručju svoje duše, ali sva drhtim u groznici. Ružičasta zavesa spala je sa mojih očiju, a srećna zvezda misteriozno nestala.

Priča 3: Sve je utrnulo, i srce i duša
Zovem se Vera, prirodna lepa crnka. Kažu da imam odsjaj u očima. Imam muža i dvoje dece, koji su mi anđeli i daju mi snagu za život. Uprkos svemu, što sam poslovna žena, cenjena, što punu pažnju poklanjam deci, mužu, postala sam druga žena. Pitala sam ga čemu, već mu je 55 godina, ima dvoje odrasle dece, a on, opsednut njom, govorio je: „Ona je vruća riba, samo nju volim.“ Borio se za nju, maltretirao me, i zatražio razvod. Samo sam digla kažiprst i rekla: „Dobićeš ga.“ Zabezeknuo se. Mozak mi je radio vrlo brzo, a sve ostalo je utrnulo, i srce i duša. Moje telo je bilo kao mašina, deca su mi davala energiju, volju za dalje. A onda su počela psihička mučenja, pravio je greške, ucenjivao me, hvalio se kako uživa sa njom, kako ću ga zapamtiti, a decu... na decu je zaboravio. 
Setila sam se vremena pre 25 godina, kada sam se udala i kada mi je rekao: „Vera, moraš da se žrtvuješ, ja sam te uzeo jer imaš državnu platu, moramo da napravimo mojim roditeljima kuću i postanemo uspešni. Ovde si strankinja, žena iz drugog mesta, nikad te niko neće prihvatiti.“ Nikad nije bio zainteresovan za porodicu, podizanje dece, popravku kupatila, jednostavno - bio je stranac u kući... Ali kad se zaljubio u svoju koleginicu sa posla, koja je imala vanbračno dete, počeo je da se doteruje, a sin nije imao patike, momak od 23 godine... Međutim, ja sam borac, poklonila sam ljubav deci, poslu... On je otišao sa drugom zauvek. Znam da nisam mnogo izgubila jer je oduvek bio sa drugom. Živim svoj život i razmišljam da sam mnogo pogrešila što sam uvek bila druga žena. Ne dozvolite da budete izigrani, život nema reprizu.