Završena akcija Ručak sa Isidorom Bjelicom

Za tekst o knjizi „Moj deda Luj Viton“ neobično druženje sa Isidorom Bjelicom, autorkom romana, osvojila je Ana Atanasković.„Bilo je nezaboravno! Razgovor sa gospođom Isidorom tekao je lako, nisam osetila da vreme prolazi. Ona je bila iskrena, mudra, otvorena, a još jednom se pokazalo da ništa nije slučajno. Ponosna sam što je izabrala moj tekst kao najbolji“ - prenela nam je Ana utiske posle ručka.

Isidora nam i ovim romanom pokazuje da je spretna u pisanju o glam&stylish stvarima...
I ne samo to, „Moj deda Luj Viton“ primer je kako putovanja donose nove stvari, u ovom slučaju novu knjigu, koja će sa sobom „povući“ mnoge glamurozne događaje. Koko Šanel je rekla: „Ljudi misle da je luksuz u suprotnosti sa siromaštvom. Nije. On je u suprotnosti sa vulgarnošću.“ I to je tačno.
Eh, a Isidorini doživljaji i putešestvija? Prepuni su luksuza... i opisani su plastično i realno, a opet, i blago komično. Isidora živi sve svoje „putničke“ romane. „Putovati znači loviti svoju sreću, ne čekati da vam dođe“, kaže ona. I to je tačno.

Ispreplitani putevi, životi...
Ovo je priča-paradoks. Još nije ni poletela za Italiju, odakle kreće na krstarenje, a svedok je zamene Luj Viton tašni, uz sve žensko-spisateljsko uočavanje detalja...
Isidora svoja krstarenja naziva „eskapističkim projektima“ i nama iskreno prenosi svoju „permanentno nadrealnu“ stvarnost.
Na samom početku krstarenja ostaje bez svoje Viton-sanset-bulevar-koktel tašne na najčudniji mogući način, a pri ukrcavanju Isidorinu čuvenu porodicu putnika očekuje još jedno neprijatno iznenađenje...
Ovo putovanje je tako očigledno sudbinski obeleženo Vitonom... putnici se ukrcavaju, torba joj se vraća, a onda, u Barseloni, opet biva oteta, pa opet pronađena, posle čega sledi vodvilj-trka kroz vrelu Barselonu i poklanjanje.
Isidora ne prestaje da upada u bizarno-uzbudljive situacije, oko nje je Viton misterija, Viton opsednutost, Viton priča, Viton ludilo.
Oko nje su kontroverze, misterije, povezanosti, sitne mudrosti, krupne ludosti. Čitamo Isidorina priznaja. Sećamo se svih sopstvenih opsednutosti dekadencijom. U besmislu, da li je trenutna smisao jedna ekstravagantna, skupa, brendirana stvar? Šta je mala sreća? Šta je velika sreća? Pitamo se.
Isidora nam dalje prepričava putovanje, na mahove puno očaja i prepreka, na mahove najinspirativnije moguće... U trenutku beznađa na čudotvoran način pred Isidorom se opet pojavljuje Žana, putnica sa broda, koja veruje da je potomak Luja Vitona (sic!).
Njena baka Polet umire... Naravno, bizarnosti se nastavljaju i Isidora biva pozvana da poseti umiruću baku, koja leži okružena Viton torbama!
Kulminacija ludila je u LV radnji u ulici Šanzelize, belo-zlatnom zamku sa visokim izlozima, a otkrivanje-otkrovenje Isidora je konačno dobila u pismu od Žane, koje nam doslovno prenosi pri kraju romana.

Inspiracija za zauvek
Zanimljivo. Zanimljivo-luckasto, zanimljivo-duboko, zanimljivo-podsticajno.
Šta je mala sreća? Šta je velika sreća? Kuda ćemo krenuti? Isidora nas podstiče. Da razmišljamo, da odemo, da doživimo. Da se setimo Pariza, recimo, tog omamljujućeg grada i njegove zlatne beline… da se setimo sopstvenih koraka na nekim drugim meridijanima.
Da odemo nekuda, pa da naš odlazak takođe sobom „povuče“ glamurozne događaje.
Da lovimo svoju sreću.
Da živimo život u hodu, svetlucavo, mudro, koračajući ovim šarenim svetom.

Ana Atanasković